Петар Столипин: судбина реформатора

У Москви се очекује отварање споменика Столипину. Он ће бити подигнут на Краснопресненском кеју, поред Дома владе

Конзервативни реформатор

Столипин је фигура у вези с којом се слажу руски либерали и конзерватори, који никако не могу да се договоре међу собом о већини других питања. Њега поштују и поклоници цара-реформатора Александра II и поштоваоци Александра III који је „замрзнуо“ Русију. Чак ни критичари столипинског правца нису сумњали у његово лично поштење, интелигенцију и увереност у исправност својих поступака.

За либерале је Столипин реформатор јаке воље, који се залагао за ширење индивидуалне слободе посредством ослобођења сељаштва од ограничења условљених вековним задружним уређењем, која су ограничавала личну иницијативу. Противник револуционарних смутњи био је присталица мирног еволутивног развоја који је требало да доведе до тога да се у Русији формира друштво грађана довољних себи, способних да разумно користе своја права. Политичар, који је много пута бранио своја гледишта пред посланицима Државне думе и који је много времена посветио томе да их увери да је у праву (што је посебно важно у ситуацији традиционалног занемаривања јавног мњења од стране начелника).

Конзерватори у Столипину пре свега виде убеђеног патриоту и државног прегаоца, лидера који је био на челу гушења револуције. Човека који се није зауставио не само пред распуштањем Државне думе, већ ни пред променом изборног закона заобилазећи законодавну власт. Монархисту, који је царску власт бранио до краја својих дана: смртно рањен у кијевском позоришту он је стигао да благослови Николаја II који се већ врло хладно односио према свом познатом премијер-министру. Столипин је био јарки представник политичког спектра руске монархије, који је створио успешну екипу ефикасних управника, просвећених конзервативаца (који су се принципијелно разликовали од реакционара).

Недвосмислено негативно према Столипину се односе вероватно само комунисти који не могу да му опросте вешала на којима су били погубљени политички противници режима. Уосталом, погубљени су били проглашени кривима за тешке злочине – често су и сами били убице у чијим злочинима нису гинуле само присталице власти, већ и случајне жртве. Број људи погубљених за време Столипина не може се упоредити с бројем жртава бољшевистичког режима.

Немој стварати идола

Али, заиста истакнутог државног прегаоца не треба претварати у кумира без иједне мане. Потребна је свестрана анализа јаких и слабих страна Столипинове делатности.

Неке мере чији је присталица био Столипин нису реализоване због супротстављања реакционарних кругова при двору. Пример је – укидање ограничења према јеврејском становништву Русије. Ову иницијативу је блокирао лично Николај II позивајући се на свој „унутрашњи глас“.

Покушај увођења локалне самоуправе (земства) у западним губернијама Русије наишао је на отпор десничарских чланова Државног савета – горњег дома руског парламента. Столипин је ову опозицију успео да превлада само притиском на цара – а такве поступке Николај II није заборављао. Историчари сматрају да би Столипин да није погинуо у кијевском атентату ускоро морао да поднесе оставку.

Међутим, у низу случајева ни дела самог Столипина нису била у складу с ликом реформатора. Нису све пресуде војних пољских судова биле довољно основане. Строга и ауторитарна политика владе довела је до конфликта с делом интелигенције који се одржао и после гушења револуције. Тако је 1911. године Московски универзитет напустила велика група професора и предавача: Вернадски, Чаплигин, Тимирјазев, Лебедев и Зелински који су протестовали против кршења принципа универзитетске аутономије.

Придржавајући се строгог политичког курса Столипин је одлучно ступао у конфликте и пред крај живота се практично нашао у изолацији. Посвађао се чак и са својим савезницима из Думе – странком „Савез 17. октобра" која је сматрала да влада не поштује парламентарне процедуре. Многе реформе нису спроведене у живот – на пример, није створено земство области (самоуправа „нижих слојева“) у којем би једнака права уживали представници свих слојева.

Пракса многих земаља сведочи о томе да отезање реформи на дуги низ деценија повећава политички ризик неуспеха – владајућа елита има све мање стимуланса за промене. Тако је било и у Русији за време Столипина.

Поштовање историје

Као што је познато, нема идеалних историјских личности. Столипин је био самосвојан и искрен човек, остајући такав и у случајевима кад је доносио спорне одлуке. Нико, чак ни најјароснији опоненти, није га оптуживао за корупцију. Нико није сматрао да се у својој делатости руководи сопственим интересима – чак су и бољшевици, његови непомирљиви противници, Столипина називали верним слугом самодржавља. Може се рећи – верним слугом државе. Савременом друштву су потребни такви оријентири како би могло да поштује своју историју и да узима у озбир њено искуство приликом тражења одговора на нове изазове.