Столипинове реформе. Од грађанина ка грађанском друштву

Обично се људи Петра Столипина сећају као аутора аграрне реформе усмерене на стварање у руском селу слоја ситних сопственика на које би власт могла да се ослони. Раније је у селу доминирала сеоска задруга, која је деловала на принципима једнакости. Столипин је сматрао да ће управо развој приватне иницијативе поспешити ширење политичких слобода. Својим стратешким приступом разликовао се од апсолутно већине колега, које су размишљале у много ужем дијапазону.

Економски смисао

Међу главним Столипиновим задацима били су како ублажавање незадовољства сељака, тако и повећање конкурентности руске пољопривреде. 1910. године он је говорио у Трећој Државној думи: „Не треба земља да влада човеком, већ човек треба да влада земљом. Док на земљи не буде уложен труд највишег квалитета, слободни, а не принудни рад, наша земља неће бити у стању да издржи такмичење са земљом наших суседа.“ Треба истаћи да Столипин није био први присталица развоја приватне сељачке својине у руском селу. О томе је говорио још Столипинов претходник, гроф Сергеј Вите, али он није имао могућности да превлада инерцију бирократског апарата. Тек је Столипин, који је практично од цара добио карт-бланш за спровођење реформи и који је испољио огромну енергију приликом реализације правца реформи успео да постигне значајан резултат.

Од 13,5 милиона сеоских газдинстава земљу је у личну својину добило свега око милион и по. Међутим, газдинства велепоседника су као масовна појава изгубили привредни значај. 1916. године сељаци су на сопственој или изнајмљеној земљи засејавали 89,3% земље и поседовали су 94% животиња у пољопривреди. Међутин, после почетка Првог светског рата реформа је морала бити обустављена – како се тада сматрало, привремено. Од почетка реформе прошло је свега 8 година док су реформаторски планови Столипина били предвиђени за 20-25 година.

Судбина реформи

Бранећи принцип неприкосновености приватне својине Столипин се одлучно залагао чак и против делимичне национализације земље велепоседника. Он је сматрао да ће за две деценије земља природним путем прећи од неефикасних власника ефикасним што ће ослабити социјалну напетост у селу. И економски процеси су показивали да је био у праву. Осим тога, део велепоседничких газдинстава је представљао успешна предузећа високе технологије за своје време, чије уништење је могло да нанесе штету пољопривредној производњи.

Међутим, ова апсолутно рационална објашњења су наилазила на вековни сан сељака о праведној подели земље. А најактивнији сељаци су користећи Столипинову реформу за ширење својих газдинстава често изазивали несимпатије код својих мање успешних коелга. Вероватно би делимична национализација могла ублажити напетост у селу, али то спада у неостварене алтернативе. На крају, кад су 1917. године бољшевици дошли на власт и прогласили национализацију све приватне земље укључујући и сељачке која је добијена у Столипиновим реформама, имали су подршку већине сељаштва. Иако су сељаци који су добили земљу у власништво већином били против бољшевика на страни „белих“. Многи од њих су погинули, други су лишени све својине.

Притом инстинкт за приватну иницијативу није нестао – вративши се са фронта црвеноармејци, најбоље прилагођени сеоском раду почели су да користе могућности нове економске политике коју су објавили бољшевици (делимичног успостављања тржишних односа). Почели су да уређују своја домаћинства, да купују краве и коње, да закупљују млинове. У време свеопште Стаљинове колективизације управо они су названи „кулацима“, лишени своје имовине и послати у прогонство из којег се многи нису вратили.

После неколико деценија стеге приватне иницијативе у Горбачовљевом СССР у време перестројке легализована је приватна својина. Међутим, до тада је традиција сељачког рада у многоме изгубљена. Ипак, искуство Столипинових реформи је још увек актуелно – и позитивно, и негативно. Свака еволуција је боља од револуције, али историја ни из далека није увек спремна да дâ реформаторима две деценије мира о којима је сањао Столипин.

Васпитање грађана

Подједнако као економски важан је и социјално-политички смисао Столипинове реформе. Цитираћемо премијера лично: „Ситни сопственик земље... марљив, који поседује осећање сопствене вредности, донеће у село и културу, и просвету, и иметак. Тек тада ће се слобода на речи променити и постаће права слобода која се, наравно, састоји од грађанске слободе и осећања државности и патриотизма.“ По Столипиновом мишљењу, да би се у Русији створило грађанско друштво треба васпитати грађанина који схвата своју одговорност према породици, друштву и земљи. За пољопривредну земљу масовни слој ситних сопственика требало је да постане основа средње класе – не само „потрошача стабилности“, већ и присталица еволутивних промена, које захтевају политичку слободу.

У савременој Русији је ова тема стекла нови облик – кад је средња класа (пре свега градска с потпуно другачијим захтевима) затражила ширење слобода, притом се доследно залажући против револуционарних сценарија који могу да изазову потресе у друштву. И овде већ од реакције власти зависи колико ефикасно ће моћи да реагује на нове друштвене изазове.