Како је истина о Катину постала позната јавности

Име доктора историјских наука, професора Пихоје је познато многим његовим колегама у различитим земљама, нарочито у Пољској, јер је директно повезан с тиме да је истина о стрељању пољских официра 1940. године на територији СССР-а, између осталих, у Катину, постала  позната јавности.

1992. године је он био главни архиваријус Русије. Једном, када је он прегледао папире председничке архиве (бивше архиве Политичког бироа ЦК КПСС) он је отворио фасциклу број 1 и видео документе, повезане с предметом  у Катину.

У тој фасцикли, - сећа се Рудолф Пихоја, налазили су се документи, који су били написани у време припреме одлуке о  стрељању пољских официра, као и низ копија, које су биле направљене 1950-их година, вероватно,  ради информисања високог политичког руководства СССР-а. Тамо је такође била забелешка председника КГБ Шелепина, где су биле наведене околности тог стрељања и наведени – тешко ми је да то кажем – статистички подаци тог злочина. Одмах сам  све то изнео Председнику РФ Борису Јелцину, а он је телефонирао у Варшаву, испричао о нађеним документима председнику Леху Ваденси. Оба су била веома узрујана. Борис Јелцин је дао налог да летим у Пољску  ујутро 12. октобра 1992. године. Документи су били предати шефу пољске државе.

Пољска страна је толико  дуго чекала те документе! Пре свега их је интересовало питање:  ко је донео одлуку о акцији репресалија против грађана Пољске? Одлука је била усвојена на седници Политичког бироа на челу са Стаљином. У забелешци Шелепина веома прецизно и кратко наведене су информације о конкретним околностима стрељања пољских  војних лица, и то не само у Катину, већ и другим регионима СССР-а.  Био сам веома узбуђен…

Последњих година су руски и пољски  историчари, архивисти, припадници јавних тужилаштва наших земаља спровели  много озбиљних истраживања да би  што више сазнали о нашој  заједночкој  прошлости. То је спорији рад него би ми желели, али су плодови од непроцењиве вредности! Уверен сам: треба знати истину, макар је она тешка и горка. Само ће тако наши народи,  руски и пољски, моћи да граде нормалне, добре, поштене међусобне односе.

Шта мислите о вердикту Европског суда за људска права у Страсбуру  о предмету Јановец и други против Русије? – питали смо професора Пихоју.

Мислим да је то правно решење, оно констатује чињеницу ратног злочина, - сматра руски историчар. – Ту има један проблем: пољска страна говори о неопходности рехабилитације жртава Катинске  трагедије. Међутим, ако је доказана чињеница извршавања репресалија, када су људе убијали без суда и истраге, није потребна рехабилитација онима, који су убијени без икакве кривице. То је моје мишлење.

Веома је важно да је суд у Страсбуру узео у обзир: злочин против пољских официра у Катину је резултат репресивног режима Стаљина у СССР-у. Оног тоталитарног режима, чији су масовни злочини осуђени у новој Русији. СССР и Русија су различите државе, то се не сме заборавити.

Пољски грађани желе да знају  сву истину о Катину – то је њихово свето право. Сматрам да ће сви преостали томови архиве бити обавезно предати пољској страни. Међутим, предвидим, да они неће тамо наћи значајне информације, јер су у преосталим томовима споредни документи, како кажу архивисти, они чак не спадају у 1940. годину. У сваком случају сам увек поштовао тежњу Пољака да све детаљно знају о породичним изворима, о чињеницама  свог личног живота и националне историје.