Гастарбајтери епохе Петра Првог

Пре 310 година Петар Први издао је Манифест о позивању странаца у Русију уз обећање слободе вероисповести. Руском цару за спровођење техничке и војне модернизације били су потребни најбољи европски стручњаци. Сада у Русију, посебно из околних земаља, мигрира много странаца. Али за њих, за разлику од гастарбајтера Петровог доба, Русија најчешће не постаје друга домовина.

Страни стручњаци у Русији познати су од древних времена. Међу првима су били викинзи, они су „варјаги“, како су их називали летописци. Ови професионални војници чинили су окосницу руских кнежевских дружина. Многи од њих, примивши словенски језик, религију и традиције, потпуно су се асимиловали. Неколико векова касније тајне фортификације и минирања Русима су преносили немачки војни стручњаци, а многа руска архитектонска ремек-дела стварали су Италијани. Уочи издавања Манифеста Петар Први у пратњи младих сарадника за годину и по дана прешао је пола Европе. За време Великог Посланства он је заврбовао стотине страних војних помораца, инжењера и лекара. Одлука руског цара била је не само прогресивна, већ и неопходна, сматра доцент катедре за Историју и политикологију Петербуршког универзитета аерокосмичких уређаја Арина Стреликова.

Како би привукао умове Европе, он је за њих направио повољне услове. То није довело до најезде странаца. Петар Први је пре свега хтео да они обуче локалне кадрове. И за 20 година резултати делатности у том правцу били су очигледни. Били су припремљени стручњаци бродоградитељи, официри за флоту и армију.

Историја познаје потомке гастарбајтера епохе Петра Првог, а затим и Јекатерине Друге који су се идентификовали са Русима. Међу њима је састављач речника руског језика Владимир Даљ, Георгиј Рибопјер кога сматрају оснивачем руског олмпијског покрета, чувени истраживач Арктика Фјодор Врангељ. И на крају крајева велики песник Александар Пушкин. Карактер миграције данас се кардинално променио. Наравно, постоје међу мигрантима и лекари, учитељи и програмери. Али већина долази у Русију да ради физичке послове. Уз то они су приморани да траже заобилазне путеве како би се дуже задржали у Русији. При томе о унутрашњем избору у корист културе и духовности земље нема говора. Да добију држављанство помажу им несавесни послодавци, истиче руководилац Центра Миграција и закон Гавхар Џурајева.

То је у суштини неморални прилаз. Сматрам да човек који бира земљу за стално место боравка бира и језик, и културу, и што је најважније духовност ове земље, и улаже своје способности као допринос развоју ове земље.

Ко на ком језику мисли, том народу и припада. Ја мислим на руском, писао је Владимир Даљ. Његов отац је био родом из Данске, али чувени научник и писац је са пуним правом сматрао Русију својом домовином.