Избори без избора

Предстојећи парламентарни избори који се одржавају у Грчкој 6. маја могу имати последице и ван граница земље. Новости из Хеладе традиционално се сматрају „фактором ризика“ за целу ЕУ. Грчка друштвено-политичка сцена данас доживљава сложене колизије које наговештавају нова изненађења. Шта ће предстојећи избори представљати за осталу Европу – дуго очекивани балсам за економске ране или нови шок? На ово питање је покушао да одговори наш дописник Пјотр Искендеров.

Већ сад је јасно да ће главну особеност предстојећих избора представљати рекордни пад популарности две традиционално водеће политичке снаге – десничарске партије „Нова демократија“ и социјалистичког покрета ПАСОК. У току свих последњих деценија управо оне су вршиле улогу кључног сидра унутрашње стабилности смењујући се на политичком Олимпу. Притом се њихови сопствени програми нису превише разликовали. На пример, на изборима 2009. године заједно су добиле 77% гласова. Сад је овакав расплет недостижан. Најновије друштвене анкете говоре о томе да „Нова демократија“ и ПАСОК заједно можда неће моћи да скупе чак ни 45% гласова од којих 25% треба да добију десничарско-централне снаге, а 20% социјалисти. Ово наговештава сложене преговоре о формирању нове вишестраначке коалиције која ће чак и у случају формирања остати нестабилна и слаба. По информацијама анонимних дипломатских извора агенције „Ројтер“ лидери Европске уније су Грцима већ ставили до знања да јединим излазом за земљу коју је захватила криза сматрају формирање коалиције „Нова демократија“-ПАСОК. Међутим, сложени узајамни односи лидера ових партија заједно с разуђеношћу симпатија бирача овакав расплет чине мало вероватним.

Проблем за ЕУ се не састоји само у слабљењу позиција њених традиционалних грчких партнера. Подједнако је важно коме ће припасти гласови „тешкаша“ који губе популарност. Њих ће добити странке радикалне и националистичке оријентације од којих је данас најактивнија ултранационалистичка странка „Нова зора“, која може да добије око 10% гласова. Лидери „Нове демократије“ и ПАСОК наизменично жигошу ову странку као фашистичку. Лидер социјалиста Евангелос Венизелос (Evangelos Venizelos) позива да се заустави „гусански корак неонациста који се гегају ка парламенту“. А вођа „Нове демократије“ Антонис Самарас (Antonis Samaras) у предизборном говору у директном преносу националне телевизије чак се сетио своје прабабе, познатог дечјег писца, која се убила 1941. године кад је у Атину ушла немачка војска. „Као Грк нећу дозволити да нацистичка застава уђе у парламент,“ – обећао је Самарас.

Очигледно је да се са Самарасом у потпуности слажу и европски чиновници, уплашени општим порастом националистичких расположења у Европи. Проблем је у томе што сами бирачи у целој Европи све мање верују представницима „традиционалних“ странака под чијим „тананим руководством“ су Грци, Шпанци, Португалци и њихова сабраћа у евронесрећи умарширали право у кризу. А и самоубиства се у данашњој Грчкој ни из далека не чине с антифашистичким паролама. Пре само месец дана Атина је била потресена самоубиством у присуству људи 77-годишњег Димитриса Христоуласа (Dimitris Christoulas) који је пуцао себи у главу испред зграде парламента. Пре тога је саопштио околини да „не жели да оставља дугове својој деци“.

Очигледно је да будућој влади Грчке независно од резултата гласања управо предстоји да се разабира с дуговима које су направили други претходни кабинети. Европска унија је јасно изјавила да од нове власти земље очекује да се строго придржава претходних споразума с Бриселом у смислу смањења буџетских трошкова и смањења социјалних програма. У супротном случају Атина може да заборави на даље финансијске транше. Али, зар то неће довести до даље и још опасније радикализације грчког јавног мњења? Већ данас лидер у предизборној трци Антонис Самарас обећава да ће битно смањити порезе упркос захтевима поверилаца из Европске уније и ММФ. Јасно је да ове мере нипошто неће одговарати ЕУ, а то значи да Грчку очекује још јачи притисак од стране међународних политичких и финансијских структура, - истакла је у разговору с „Гласом Русије“ стручњак у области компаративне политикологије МДИМО МИП РФ Јелена Пономарјова. По њеним речима овакав ултимативни притисак не представља испољавање конкретне политике ЕУ или ММФ у односу према Грчкој, већ део општег усмерења водећих западних институција ради осигуравања контроле над великим геополитичким рејонима који се налазе на споју Европе, Азије и Северне Африке, укључујући и Југоисточну Европу.

Центар је „поједен“. Треба се ширити на периферију. Али периферију треба делити пошто су је раније заузимале друге структуре. Дакле, овакве структуре треба уништити и успоставити своје облике владавине, укључујући и економску. 1990-2000-их година Европска унија и међународне финансијске институције су спроводиле сличан правац у односима, пре свега кад су биле у питању бивше социјалистичке земље Централне и Источне Европе. А сад у условима кризе и промена друштвених расположења у вези с тим, појавила се потреба да под своју контролу врате чак и државе које нису представљале никакву претњу – рецимо, Грчку.

Занимљиво је да су још у новембру 2011. године у таласу политичке кризе повезане с оставком кабинета и распуштањем парламента лидери „Нове демократије“ и ПАСОК дали писане изјаве Европској унији и ММФ да ће се политика велике штедње наставити после избора. Није чудо што грчки сматрају да је ово покушај да се лише слободе избора. Дакле, треба ли се онда чудити феномену „протестног гласања“?