У времену „постслобоумног“ бивствовања на просторима Београдског пашалука (под још увек званичном фирмом „Република Србија“) а под диригентском палицом еуропејских Срба за многе пашалушке грађане и није нека вест прворазредног домена да је неки политичар, јавни радник, дисидент илити једноставно патриота предложио да се нека улица у неком граду Францетићеве Сербије назове по команданту ЈВуО Драгољубу Дражи Михаиловићу. Са наше стране, сматрамо да је равногорски командант у једном најмање европском опсегу (ако не и светском) заслужио не само назив тамо неке улице већ најмање главног булевара (илити авеније) сваког иоле већег урбаног насеља у Остацима Србије а са тачке гледишта демократско-слободарских принципа и напора антитоталитаристичке (антифашистичке, антикомунистичке и антинацистичке) Европе слободни смо да предложимо Савету Европе да се главни град ове свеевропске институције – Стразбург, преименује у „Михаиловићбург“ (Mihailovichbourg).
Колико је ђенерал Михаиловић, од народа од милоште назван “Чича” (као што то бејаше прозван и краљ Петар Први – “Чика Пера”) задужио слободарску, демократску и антитоталитаристичку Европу, Србију и србски народ није потребно посебно истицати нити у недоглед понављати тако да се по овом питању, сматрамо, не воде данас неке озбиљније полемике на чињенично-научном нивоу, док дневно-политикантско-пропагандистичко настојање “црвених и црних усташа” на власти у Пашалуку да задрже материјално-друштвене позиције и банковне рачуне не бисмо желели да коментаришемо, бар не овом приликом.
Овде бисмо желели да истакнемо неправду коју је југословенска, а нарочито србска, повеснографија нанела, и још увек наноси, лику и делу нашег највећег сина свих наших народа и народности. Свима нам је познато да је наш вољени друг Тито на основу космичких заслуга у Другом светском рату (сламање Трећег Рајха преко Бате Живојиновића) крајње заслужено самонаденуо своје маршалско име свим главним булеварима у свим већим селима и нешто јачим урбаним заједницама дуљем наше нам липе отаџбине (од Вардара па до Триглава). На жалост, никада до дана данашњег на читавом простору наше (бивше) отаџбине од Триглава па до Вардара нису уочене Брозове заслуге за све наше народе и народности, републике и покрајине (а нарочито за Србију и Србе), из времена његовог учешћа у Првом светском рату. Сматрамо да је дошло крајње време да се коначно исправи ова неправда и да се праведно избалансира Брозова револуционарна делатност и као каплара у Првом и као маршала у Другом светском рату на просторима Југославије, али такође и Источне Европе.
Што се тиче команданта Равногорског покрета (илити ЈВуО) Драже Михаиловића познато је да се он у Првом светском рату херојски борио (у србској униформи) па је стога из тог истог рата заслужено изашао са читавих пет (5) ордена. Међутим, остаје потпуно несхватљиво да до дана данашњег нису уочене (чак ни од једног Милована Ђиласа или Јове Капичића) документоване заслуге Јосипа Броза Тита (у аустро-угарском мундиру) у истом том рату а зна се да је за те заслуге каплар-Броз од стране аустро-угарске војне команде добио две (2) медаље. Није баш као Дража Михаиловић добио свих пет комада али се и две Брозове ратне медаље из 1914. г. и 1915. г., и то од европске Аустро-Угарске, морају поштовати и дати им се заслужно место у општој Брозовој ратној биографији тим пре што их је Вели Јожа заслужио (исто као и Михаиловић – за храброст) и то на два фронта (у Србији и Русији) а Дража само на једном - балканском.
Загорски металац је био најмлађи водник (тј. каплар)-извиђач у аустро-угарској војсци, и као такав је и ушао на територију Србије 1914. г. а из које је изашао 1915. г. у чину старијег водника. Дакле, унапређење је зарадио на територији Краљевине Србије врло вероватно и зато што се јављао као добровољац-извиђач који хвата тзв. “живе језике” (за овако деликатно-рискантне задатке одређивани су искључиво добровољци, тј. на Брозовом загорском језику драговољци). Данас је повесничарима познато да се будући (из Другог светског рата) југословенски (самопроглашени) маршал Тито у Првом светском рату борио на територији Србије у редовима (по злу) чувене аустро-угарске 42. домобранске тзв. “Вражије дивизије” која је између осталог одговорна и за тзв. “Алеју вешала” у Мачви. Колико је друг Тито особно партиципирао у формирању ове алеје за сада није познато. Оно што је за сада знано повесничарима је то да је каплар Броз са својим 45. домобранским пуком у оквиру 42. “Вражије дивизије” прешао ратни пут у земљи Србији: Љубовија-Мали Зворник-Лозница-Крупањ-Бела Црква-Столица-Текериш-Ваљево-Мионица-Љиг-Лајковац.
Оно што на овом месту свакако треба истаћи је чињеница да се (и дан данас) у Крупњу главна градска џада назива “Улица Маршала Тита” иако за време Другог светског рата маршал Тито особно није боравио у Крупњу али за време Првог светског рата јесте и то у чину аустро-угарског каплара па би стога било оправданије да се ова главна градска авенија преименује у “Булевар аустро-угарског каплара Јосипа Броза Тита”. Тим пре што је такође познато да је каплар Броз показао изузетну храброст у биткама (против војске Краљевине Србије) на реци Дрини, Гучеву, Мачковом камену, Церу и Колубари (дакле у најближем околишу Крупња) па је стога и добио заслужно (једно од два) одликовање (не од Краља Петра већ од Цара Фрање Јосифа). У току операције аустро-угарске опсаде главног града Краљевине Србије друг Тито се борио код Умке, Остружнице, на Бановом Брду, Сењаку, Ади Циганлији као и на Бежанијског коси. Из овог ратног периода маршала Тита сачувана је и једна фотографија (у аустро-угарској униформи са пушком у руци како нишани на сред бојног поља) која из до сада неразумљивих разлога није угледала светло дана џутуре са илити поред Титове фотографије са Сутјеске (без оружја и са руком у завоју) у било ком писаном животопису нашег највољенијег сина свих наших народа а посебно (шиптарске) народности. Каплар Броз је 1915. г. напустио Србију отишавши у Русију, тј. на Источни фронт, да и тамо задужује Русију и Русе бар онолико колико је задужио Србију и Србе. На жалост, нити Руси нити Срби се до дана данашњег нису одужили каплару Брозу именовањем бар једног булевара у својим отаџбинама - “Булевар аустро-угарског каплара Јосипа Броза Тита”. Стога предлажемо да се ова неправда што скорије исправи бар за живота Јове Капичића, коме убрзано истиче рок трајања, како би могао да поднесе рапорт свом врховном команданту да је и овај пропуст коначно скинут са дневног реда.
доцент др. Владислав Б. Сотировић
Универзитет Миколаса Ромериса
Факултет политике и управљања
Катедра за студије политичких наука
Виљнус, Република Литванија
vsotirovic@mruni.eu
