По виљнуском, „хамбуршком“ рачуну

Влада Литваније формирала је комисију за оцену штете која је нанета републици у време „совјетске окупације“. Ових дана она треба да представи закључке о дуговима „по виљнуском рачуну“.

Своја размишљања о тој колизији угледни руски историчар, научни сарадник Ермитажа Јулија Кантор изложила је на страницама листа Московске новости. И публиакција је одмах доспела на странице пољских медија. Какве везе са тим има Пољска? Аутор објашњава:

Сасвим свесно се уграђујем у апсурдну логију предложеног разматрања на тему: ко је коме дужан? Мада, јасно је да никакве преговоре о томе Кремљ неће водити, није први пут да балтичке републике покрећу питање компензације. Ако им је драго, „пребићемо дугове“. Укључићемо бројач.

Совјетски режим стањинског типа који никоме није донео никакве радости, увлачио је у своју репресивну полтику у балтичким републикама и велики број сами Литванаца. Толико о моралним дуговима. Сада оно главно. Савремена Литванија, како декларише њен естаблишмент, „предратна је држава која је поново успоставила независност“, што је благо говорећи некоректно. Актуална Литванија је територија Литванске ССР, при чему послератног доба. За време режима који је, како она говори, њу „окупирао“, Литванци су увећали своју територију за трећину. Све је започело у октобру 1939. године, када су са задовољством примили поклон од СССР – Виљно и Виленску покрајину, које су припале Москви по пакту Молотова-Рибентропа. Литванија га је, јасно је, осудила, али „де факто“ била је трећа држава која је учествовала у подели Пољске. Да ли се осећај правде простире тако далеко да се врате ове тероторије законитом власнику – Пољској?

Даље, Клајпеда, или Мемељ, ослобођен од фашиста 1945. године, предат је заједно са ушћем Немана и северним делом Куршске косе Литванцима 1950. године. Још један „комадић“, Вилкавишкски регион, ушао је у састав Литваније у совјетско време. То је велики рачун. А за ситнице се може тражити од Литваније компензација, рецимо за бесплатно школовање њених стручњака ван граница републике. И да се започне од председника земље – Дали Грубаускајте, која је завршила економски факултет Лењинградског универзитета и одбранила дисертацију на Академији друштвених наука при ЦК КПСС у Москви.

Јулија Кантор моли да се не сматрају ови аргументи оправдањем пакта Молотов-Рибентроп, који је још 1989. био проглашен на Конгресу народних депутата СССР неважећим. Она такође подвлачи да нико од разумних људи у Русији не инсистира на томе да су балитчке држае добровољно ушле у састав СССР. Реч је о нечем другом: зашто је данас потребна реанимација питања „окупације“ и дугова на рачун ње?

То није ни у чијим интересима, ни у литванским, ни у пољским, ни у руским. Питање окупације одводе односе суседа из региона у ћорсокак, и у директном смислу речи увећава међународну напетост. Никакве резултете осим негативних ова прича неће имати.

Литванске примедбе су бесперспективне и са тачке гледишта међународног права. Дефиниције које оно садржи, између осталог „окупација“, треба да буду признате од стране државе којој су упућене, као и од стране међународне заједнице. Али руска дипломатија много пута је изјавила да се СССР и земље Балтика нису налазили у стању рата, зато термин окупација не може да се користи. А још се може по стоти пут навести одлука Потсдамске конференције, која је између осталог дела легитимност боравку балтичких република у саставу СССР. И такође сетити се ко је кога ослободио у мају 1945...

Између осталог, постоје у републики и прагматичари, њих подстиче искуство руско-пољске комисије за сложена питања. А њега Јулија Кантор назива врло добрим. Слична комисија руских и литванским историчара већ је објавила први том зборника СССР и Литванија, припрема се други. Али случај залази у ћорсокак када савесне истраживаче и њихове резултате покушавају да искористе у строго политичке, користољубиве сврхе.