Турајлић: Србски патриоти на странпутици

Пре свега треба истаћи да је објашњење избора Јеремића за председавајућег ГС његовим и заслугама југославенске дипломатије, те лобингом БРИКС држава, покушај спиновања патриотске јавности и доказивања како НСПМ двојац без компаса био у праву са својом обраном млађаног министра, поводом промене предлога резолуције пред ГС УН, а и у другим ситуацијама.
Стотињак гласова које је Јеремић добио је потврда чињенице да постоји чврсто језгро држава које одбијају, успркос империјалном „завртању руку“, признати независност Косова или другим речима ради се искључиво о опструкцији империјалне геополитике и ништа мање или више. Да је кандидат Србије био „коњ Зеленко“, исти би прошао једнако при гласању, а све заслуге и лобинзи су потпуно ирелевантни.
Иначе придавање некаквог значаја функцији председавајућег ГС је у најмању руку смешно, јер овај само годину дана председава ГС УН, органом који нема било какве правомоћи. Вукадиновић у колумни готово апологира Јеремића, а ово пре указује његовом критиком са многих страна, што је и неспорно али и подршком Русије и Кине из света и саморазумљивом подршком (једином) НСПМ двојца код „куће“ 
Извесно је да Империја није била задовољна пропатриотским Јеремићевим иступањем на србској и међународној сцени, јер ова очекује увек апсолутну сервилност без икаквих вербалних ескапада (које су у конкретном случају биле намењене србским Власима). Међутим неспорна је и чињеница да је овај увек извршавао (уз кобајаги нећкање) све оно што се од њега и Тадића тражило. Сама резолуција пред ГС (над којим аутор ламентира) је била багатела у односу на инсталацију ЕУЛЕX-а или сугласност са Борковим договорима из техничких преговора.
Империјални резон је најбоље објаснио Бутрос Гали којему није продужен мандат Генералног секретара УН, јер је рекао Олбрајтовој да ипак треба понекада кобајаги критиковати и Империју. Критике у властитој странци су последица доказивања страначких колега правоверности Империји. Саморазумљиво да су другосрбијанци били већи „католици и од самог папе“ и жестоко критиковали Јеремића и Тадића, србског врховног „комаданта“ на дипломатском бојишту.
Србски патриоти (изузев НСПМ двојца без компаса) су основано исказивали неповерење Јеремићу, успркос његовом ударању у патриотске груди и пролевању суза, јер његова дела су била у потпуној колизији са речима. Када би Јеремић био човек од дигнитета и интегритета не би си дозволио плажење пред Империјом, по цену властите оставке. Фигуративно речено Јеремић је био Тадићев верни пас, који је на његову команду залајао, седао или залегао (потрбушке), а све разумљиво и без саме примисли да би угризао њихове империјалне господаре.
Јеремићево извршавање Тадићевих спољнополитичких одлука представља чин класичног кривичног дела велеиздаје (истина укинутог за премијеровања суперпатриоте Коштунице). Њихово оправдавање пред „собом и народом“ овог непочина, поступањем у крајњој нужди, не мења ништа на ствари. Наиме крајња нужда постоји када се угрози добро мањег значаја ради отклањања погибије од добра већег значаја, што у њиховим радњама није случај, поготово што исти само одгађају економски крах Србије, која је у катастрофалну економску ситуацију доведена заслугом постпетооктобарских власти (укључујући ову двојицу). Да ли они притом лију патриотске или крокодилске сузе је небитно, обзиром на све учињено и последице које ће уследити.
Обрана лика и дела Јеремића Вука од стране НСПМ двојца без компаса нема стога било каквог реалног упоришта у чињеницама и логичном закључивању, већ је чисто спиновање (швиндлање) из њима знаних разлога.
У прошлости сам са задовољством читао њихове аналитичке текстове, који су сада углавном постали неаргументована обрана необрањивих чинова и уз увредљиви вокабулар којим настоје дисквалификовати своје опоненте. Посебну пажњу заслужује ауторова категоризација (класификација) Јеремићевих критичара из патриотског спектра на глупаке, навијаче и трговце, која истина није без упоришта у иступању ових на медијалној сцени, што представља еволуцију у односу на његову ранију „дијагнозу“ ових као психијатријских случајева.
Чињеница је да се групација патриота изван НСПМ круга не одликује превеликом способношћу логичког проосуђивања стварности. Нихово оплакивање и сахрањивање живог Путина и клетве Медведева, зорна је укажка њихових интелектуалних капацитета. Медутим у Јеремићевом случају су погодили у „сриду“, изузетно показујући луцидност.
Мора се признати да су патриоти навукли страначке дресове, поготово пред последњим изборима и да су громогласно бодрили опозицију, а све у нади да ће видети досманлијама леђа и промену њихове политике. Прво се деломично и остварило, а друго тешко, јер европски Иво опет игра своју игру (да се Власи не досете), а неверни Томо таласа (страшећи српске еуроатланске пријатеље). Верујем да ће се коначно остварити вековна тежња Србаља за слогом у складу (дословно) са изреком  „не дај Боже д се Срби сложе“, а у виду проевропске велике коалиције (СНС, ДС и СПС).
Не може се оспорити ни постојање категорије тржишно оријентисаних патриота, који се држе песме да за идеале гину будале, а о којима се предизборном тргу певала ругалица „Ко се боји патриота још, три за грош, три за грош“.
Морам признати да нисам имао никакве проблеме са својим сврставањем у ауторову категоризацију. Сви читаоци ће се вероватно сложити да сам се толико шегачио се са свим што постоји на србској политичкој сцени, да ме се не може по било којој теорији завере сврстати у навијача неке странке.  Обзиром на горе наведено тешко је да би ме промотери слободе и демократије ангажовали као плаћену кртицу у патриотским редовима, поготово што исти чак и своје најверније сураднике остављају на цедилу. Несретни Чедо, поред своје неимаштине, мора изигравати мајку самарићанку (Дерета и сл.).  
Дакле преостало ми је место само у категорији глупака, а што сам и раније антиципирао у мојем тексту „Има ли разлике између корисних, некорисних и осталих „идиота“ (објављеном на сајту Видовдан), истина у општем контексту и према комунистичкој класификацији (самоиницијативни глупак), дакле не из ауторових разлога, који су увреда здравог разума (логике).
Морам признати да сам коначно (дуго ми је то потрајало) схватио да је моје иступање на србској интернет сцени највећа могућа глупост (чисти идиотлук) из разлога што својим писанијама продубљујем безнађе истомишљеника, на једној страни и непотребно провоцирам опоненте (углавном фрустриране поштене особе), на другој страни.
Поставља се питање моје моралне одговорности за активност из које је настала само штета, јер је очито да моја провокативна писанија са мотивацијом провокације патриота да се тргну из летаргије није получила било какве позитивне ефекте.
Текст закључујем констатацијом да је ауторова катагоризација плитка, али да је нажалост тврдња  из наслова о странпутици патриота тачна, истина из сасвим других разлога од његових. Сви се србски патриоти могу, због њихове неактивности и свађа, сврстати под Лењинов појам корисних идиота, гледано из аспекта остварења циљева србских непријатеља, а некорисним идиотима у односу на заштиту србских интереса, који су, по природи саме ствари, у опису њиховог посла.
Аутор: Никола Турајлић