Ковачевић: Посета Чиран музеју Мира

Благи успон новим путем довео нас је до дугог дрвореда управо процветалих трешања иза којих се назирао велики паркинг. Око нас на паркингу је мноштво људи а мало даље један необичан велики објекат са много мањих пратећих. Из великог броја уредно паркираних  аутобуса  излазиле су организоване групе: пензионери, војници, деца, студенти и сви су у реду и миру полазили до великог објекта. На великом простору испред улаза, у даљини видим  мали авион и како му се приближавамо закључујем да се ради о некој врсти војног музеја. Приближивши се, препознајем оригинални „Камиказа“ авион из Другог светског рата, а испред њега стоји фотографија младих, насмејаних пилота. У наставку мноштво малих камених споменика. 
„Знаш ли шта је ово?“ пита ме господин Шимомура поносно се смешкајући. 
„Знам“ одговарам кратко, још увек зачуђен зашто су ме овде довели. Асоцијација коју реч Камиказа изазива у Холивудом обликованом систему вредности је фанатик који у жељи да уништи другога уништава и сам себе. Некако сам имао осећај да су се они борили на „погрешној“ страни и да су, и поред велике храбрости, изгубили рат, али се заиста нисам удубљивао у тај део историје. Нисам разумео разлог мог доласка овде нити домаћиновог поноса овим што управо жели да ми покажу. У сваком случају надао сам се да ћу видети нешто занимљиво.

Тек када се уђе у музеј стиче се утисак колико је сама зграда велика. Изложени су цели оригинални авиони, делови авиона извађени из океана, униформе и одликовања, оружја, хиљаде фотографија, личних предмета,  застава и свега осталог што чини један војни музеј. Види се да је уложено много труда, пажње и новца. Мноштво дигитализованих експоната, пројекције филмова и писама. 

Више од три хиљаде опроштајних писама написаних вече пред полазак у смрт. На некима поздрави породици, мајци, девојци, на некима цртежи авиона који ударају у брод, а на некима чак и песме, хвалоспеви отаџбини. Људи око мене читају и плачу. Загледајући се у лица на свакој фотографији и читајући писма, посматрајући широке осмехе, ведрину и несвакидашњу радост на њима, престајем да се сећам историје коју смо учили и почињем да размишљам о дубини личности људи који су ту историју испунили својим подвигом. Око мене су стотине људи у побожном реду, са најдубљим поштовањем. Без обзира да ли су ганути пензионери, смркнуто озбиљни војници или деца која су донела исплетене прелепе венце од стотина разнобојних оригами фигура „за душе“ својих хероја, на сваком лицу се види једно исто осећање – дубоко поштовање.

Циљ је постигнут. Мислим да нико ко је ушао овде није остао равнодушан и није одолео да се удуби у судбине храбрих младића, да обрати пажњу како су изгледали на породичним фотографијама или колико су им биле лепе девојке које су оставили. А шта каже јапанска историја? 

Јединица је оформљена тек 1944. године када је јапанским генералима постало јасно да не могу добити рат и када се америчка морнарица приближила најјужнијим јапанским острвима која је требало бранити. Више од 5000 младих добровољаца се пријавило за ове акције, унапред потпуно упућени о чему се ради. Обучавани су управо у кампу који се налазио на месту данашњег музеја, полетали су у авионима који нису имали никакве уређаје за слетање. Обележено је место – висораван пред  морем, на којем су последњи пут у животу видели, за њих свету јапанску земљу. Пред том фотографијом су посетиоци дуго ћутке стајали замишљајући драму тог растанка од онога што највише волиш и за шта умиреш млад.

Видео сам непромењене спаваонице у којима су спавали, унутрашњост кабине у којој су летели, и сваку другу сачувану ситницу која је говорила о њиховом личном животу као и о њиховој погибији. Занимљиве су ми биле слике на којима је приказана мени непозната источњачка богиња  како прихвата душе војника изнад експлозија авиона. Јасно је било да се ти момци овде сматрају светима. Моји домаћини нису много говорили, само су пред крај рекли да овакве храбрости и љубави према отаџбини нема нигде у свету.

Помало увређен што нису ништа знали о мојој храброј земљи, уместо одговора дао сам им Шотрин филм „Где цвет лимун жут“, који се игром случаја налазио код мене. Осећао сам дубоку унутрашњу блискост са овим људима, али и у исто време и огромну разлику између онога што се код њих сматра за нормално и обавезно и онога што је наша пракса.  

Прва разлика је континуитет. Народно и историјско памћење има непрекинут континуитет и не обраћа пажњу на тренутну политику. Нико не баца сенку на ове момке спомињући да је Јапан ипак тада био фашистичка земља, нити набрајајући каква су заиста ужасна злодела јапански војници чинили у Кореји и Кини. Не, то је одвојена тема. Нико се није одрицао својих војника зато што се власт променила. Од када постоји Јапан постоје и они који га бране и сви су они добродошли у уџбеницима и сви су они достојни поштовања и тај непрекинути низ постаје темељ за све друге који тек треба да дођу. Нико не расправља ко се борио на чијој страни, зашто се неко признаје а неко рехабилитује тек после пола века, нико с времена на време не преправља уџбенике и имена улица ограђујући се од оних који нису политички подобни. Онај ко је бранио своју земљу је херој и Амин.

Друга разлика је јединство става, односно општенародна слога у прихватању вредности. Апсолутно сви од најмањег до највећег Јапанаца знају да су камиказе браниле Јапан и да је то света ствар и да се не сме запоставити и предати забораву. 

Трећа разлика је разумно усмеравање непоколебљивости. После бачених атомских бомби и претње да се Јапанци биолошки истребе, цару није преостало ништа друго него да потпише капитулацију. Међутим воља побеђеног јапанског народа није сломљена, него није ни окрњена. Она је, уместо на рат, усмерена на другу страну. На рад! Свако ко је желео слободу својој земљи, и свако ко је желео да види леђа  америчким војницима, своју вољу и енергију је искористио на савршено обављање свог посла, свог малог задатка. Упорно и стрпљиво, радници су обнављали слободу империје, почевши од обнављања економске снаге из које произилази све остало. Уместо деструктивног ината, конструктивна и стваралачка упорност. И сам назив музеја говори да Јапан не планира да ратује у скорије време, али то не значи да се Јапанци не боре за своју земљу на друге начине. Сам тај гест што су моји домаћини мене који сам дошао пословно и провео укупно десет дана у Јапану, довели да видим највреднију знаменитост тог краја и да исправим своју погрешну слику о историји Јапана, је мали део те њихове урођене борбе, али су га ти „мали“ људи одрадили савршено.

Порука коју, по мени, упућују живот  и смрт ових јапанских хероја није да сви треба да седнемо у авионе и да се забијамо у непријатеља, поруку носи сам чин њиховог одлучног одговора на једно од  најважнијих питања које човек сам себи поставља: „Јесам ли важнији ја или заједница, да ли је важнији мој конфор или општи интерес, јесам ли ја центар свемира или сам само један мали орган који ради све што може да би целом организму било добро?“  Уместо одговора парафразирам најчешћи садржај њихових опроштајних писама: ја сам топрпедо који ће се забити у непријатељски брод и одбранити своју земљу. Значи, ја – дајем, а не узимам, и то дајем све што имам, свој  живот. 

Поука и искуство коју ћу памтити цео живот.
Аутор: Марко Ковачевић