Бојим се, Француска ће доћи до самоубиства (завршни део)

Константин Мељник, 84-годишња легенде међународне и француске обавештајне службе, координатор обавештајних служби Француске у време де Гола, који је одиграо кључну улогу у завршетку Алжирског рата у интервјуу који је дао Александру Артамонову и Михаилу Куракину, говори о томе да му је у каријери веома сметао руски менталитет, да комунизам није идеологија која личи на нацизам, већ права религија, да је КГБ најбоља обавештајна служба на свету, и о томе због чега Русија не треба да се угледа на Запад...

Сада, о комунизму. Мој приступ је био веома интересантан. На неки начин, поклапа се са линијом Ватикана. Веровао сам да је комунизам -  не идеологија као нацизам, већ права нова религија, зато би требало духовном снагом борити се са њим. У складу са овом линијом сам  и изградио цео свој живот. Али, од Француске за то нисам добио посебне заслуге. Заправо, то ме посебно не занима, јер се осећам као рус, а не као француз.

Рођен сам у Француској, али сам почео да говорим  на француском,  тек када сам имао 7 година. До 20-те године живео сам међу русима, који су говорили искључиво на руском. И размишљао сам  на руском језику, а  на француском језику сам почео да мислим тек кад сам  кренуо на Академију политичких наука. Дипломирао сам у року, што  ми је дозволило да направим каријеру. Наравно, тада је права каријера била немогуће, јер тада - посебно после рата - Француска је била дубоко комунистичка земља. На пример, на Академији политичких наука, историја Русије до 17. године, није се изучавала. Изучавали смо само политичку економију и социјалистичи марксизам. Зато су на мене, белог руса, гледали попреко. Моја права каријера је почела у Америци, али онда сам одустао од заштите Француске и де Гола, и као прави рус поступио: веома глупо. Баш као и Салтиков-Шчедрин.

Нисте успели да достигнете висине, јер се никада нисте одрекли својих руских корена. Ми смо то прочитали у вашој књизи: одувек  сте били искрени према себи и нисте хтели да мењате своје име, да га прилагодите француском ... (напомена: видети књигу К. Мељника, „Савремена интелигенција и шпијунажа“, а такође од  истог аутора, „Шпијунирање на француски начин“).

Тако је. Али моја главна муза је увек била интелигенција. Прво, интелигенција није имала везе са комунистичком идеологијом, а друго, она даје прилику да се разуме свет. Одувек сам желео да схватим зашто је тако велику држава, као Руске Империја,  тако брзо и тако дубоко пропала. Управо зато последњих 10 година сам и даље заинтересован за истраживања обавештајне службе. Након тог мог рада, који сте поменули, наступило је време за први састанак са Маркус Волфом (напомена:  Волф  је 34 године управљао обавештајном службом у Источној Немачкој), са Генералом Кондрашовим, вишим званичницима ЦИА-е ... Био је снимљен филм. На првом састанку продуцент ме је питао: „Шта Ви заправо желите?“  Одговорио сам му да желим да се састанем са КГБ-ом, са којим сам некада борио. Мислим на Прву главну Дирекцију, а не заменицима или помоћницима. Замислите мој шок! У Првој Главној Дирекцији , пронашао сам дивне људе чије сте мисли могли поредити са мислима предавача француских универзитета! Апсолутно искрени људи, који ништа наопако нису урадили! Они су само проучавали свет, додше, бавили су се и врбовањем агената, који су гајили симпатије према комунизму.

Једним из ове плејаде сматрам Шебаршина. Не могу  а да не бринем о томе. Звао сам га сваке недеље,  често смо се састајали вечерали или пили чај. Тако да је његово самоубиство био велики ударац за мене. Шебаршин је био један од најблиставијих обавештајаца, које сам икада срео. Мислим да је његов ниво Маркус Волф, са којим сам се такође дружио.

Дакле, 10 година ја сам био пријатељ са људима из бивше Прве дирекције КГБ, и прочитао све књиге које су ми послали тако љубазно. Можда баш зато сам написао још једну књигу о правој руској обавештајној служби. Можете је прочитати на руском, али превод није баш добар.

У мојој књизи  се каже да је настанак праве руске обавештајне службе обележила појава комунистичке идеологије. На Западу, пак развој обавештајне службе почео је тек када је Други светски рат избио. Британци су се понашали веома паметно. Француски обавештајци су се  такође добро понашали наспрам Немаца. Партизански рат није био значајан феномен, али је обавештајна служба заиста радила добро. А онда је почео  „хладни рат“ и на попришту рата међу обавештајцима појавила се Америка.

Искрено, моји контакати током последњих 10 година са представницима руске интелигенције су ми много помогли да напишем последњу књигу о недостацима у француском систему прикупљања података (напомена:  односи се на књигу „Шпијунирање на француски начин“). Када сам видео КГБ музеј, написао сам у златној књизи посетилаца: „Најбоља обавештајна служба на свету.“

Тајна лежи у чињеници да руски народ воли дружење са другим људима и живо је заинтересован за то. Поред тога , КГБ-Академија својим студентима нудила је веомазанимљиво и   добро образовање. Исти тај  руски човек има специфичан дух: он је заинтересован и за другие земље. Французу је занимљив само он сам. Дакле, Париз се тешко сналази у борби против тероризма, пошто је у овом случају реч о самоодбрани. Зато су имали сјајне обавештајце током немачке окупације, па и сада у том смислу постоји напредак у борби против тероризма. Али знање о другим земљама, за познавање других људи нису заинтересовани.