"Сви" за одлазак Башара Асада

Москва преговоре о пружању азила председнику Сирије Башару Асаду у Русији схвата као шалу. То је недвосмислено објаснио министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров, који је у четвртак учествовао на прес конференцији у Москви. У исто време Лавров је присутнима дао до знања да ни за Асада бекство у иностранство, по свему судећи, не долази у обзир.

У разговору са новинарима по завршетку преговора са колегом из Немачке Гидом Вестервелеом Лавров је открио неке важне детаље разговора између председника Русије Владимира Путина и немачке канцеларке Ангеле Меркел који се одржао пре месец дана у Берлину: „Наше немачке колеге су рекле да би, према њиховом мишљењу, било добро да Русија да азил Асаду. Наша страна је то схватила као шалу, па је зато одговорено једном другом шалом: ‘Боље ви, Немци, узмите господина Асада ако буде хтео да оде било где’.“

Јасно је да Москва нема намеру да се придружи кампањи чији је циљ вршење психолошког притиска на сиријску администрацију. Званични став Кремља је максимално јасан: Сиријци су они који треба да реше своје унутрашњеполитичке проблеме у складу са фундаменталним начелом немешања у унутрашње послове суверених држава. Да се промени тај став значило би да се пониште све спољнополитичке смернице из последњих година.

Судећи према Лавровљевим изјавама ни сиријски председник нема намеру да напусти земљу. Није могуће да се Асад не сећа судбине Садама Хусејна, који је погубљен. Ту је и председник Египта Хосни Мубарак, који је после победе опозиције осуђен на доживотну казну. И пуковник Гадафи, који је линчован од стране либијских побуњеника.

Постоји и преседан председника Јемена Алија Абдуле Салеха, који је после атентата напустио своју функцију и земљу. То је нешто што се представља као алтернатива о којој се наводно преговара са Москвом. „Или се ту ради о злонамерном покушају да се доведу у заблуду озбиљни људи који се баве спољном политиком или је у питању несхватање физичке стране предмета и става Русије по том питању“, коментарише Лавров.

С друге стране, сиријски председник је своју ригидност објаснио у интервјуу турском листу Џумхуријет: „Да немам сиријски народ иза себе, не бих ни ја истрајао. Сирија већ 15 месеци проживљава најтежи период, сви су говорили да нећу издржати дуго. Али се те прогнозе нису обистиниле.“

Лавров прецизира да „један велики део сиријског становништва своју безбедност везује за актуелног председника Сирије“. Сиријски унутрашњи конфликт прераста у цивилни рат где су стране подељене по основу конфесија: сунити против алавита, шиитских муслимана на које се ослања режим. У исто време испоруке оружја опозицији врше се са великом непажњом: искуство стечено у Либији поиказује да оно често заврши у рукама екстремиста. У овим условима Асад у најмању руку није на губитку.

Не може се стећи утисак да га плаше претње о могућој интервенцији. У четвртак у Лондону шеф НАТО-а Андрес Фог Расмусен рекао је да НАТО не планира да се меша у сукоб у Сирији. Истакао је суштинску разлику између ситуације у Либији, где је војна интервенција НАТО снага омогућила свргавање режима Муамера Гадафија, и сукоба у Сирији. У случају са Либијом УН и земље региона су НАТО-у пружиле јасну и јаку подршку. Овог пута УН и међународна заједница нису позвале НАТО да интервенише. Осим тога у Сирији не постоји јединствена опозиција, а један део опозиционих група не прихвата интервенисање страних снага, рекао је Расмусен.

Постоје и други аргументи. САД су се намерно повукле, још за време либијске кампање, и нису учествовале у непосредним војним операцијама у Либији. У периоду пред изборе Бараку Обами најмање треба још један рат на Блиском истоку са непредвидивим резултатом и додатним трошковима. Осим тога чак и мања ескалација војне тензије у региону била би довољна да се дестабилизују цене нафте, а самим тим и бензина за америчке потрошаче. Пред изборе ни та околност није занемарљива.

Због тих разлога најпопуларније су методе информацијско-психолошког рата и дипломатског притиска на режим Башара Асада. У том знаку сеодржава и састанак „Пријатеља Сирије“ у Паризу. Захтев да Асад поднесе оставку је једино нешто што уједињује опозицију. Али не може се игнорисати ни то да, у случају промене режима у Сирији, на власт би могле доћи присталице политичког ислама као што се то догађа у Египту, па би „арапско пролеће“ постајало све зеленије.

Асад не одлази и нико не може да предвиди шта ће се десити ако оде.