Доктрина Брежњева за Дамаск

Русија и Кина су по трећи пут за протеклих 9 месеци ставиле вето на „западни“ нацрт резолуције Савета безбедности о Сирији. Он предвиђа спољну интервенцију као главно средство за престанак насиља у овој арапској земљи. Перманентни сукоб у ОУН очигледно превазилази проблеме регулисања сиријске кризе. Све јасније постаје фундаментално разилажење Русије и КНР с једне стране, и САД и њихових савезника, с друге, у принципима за одржавање светског поретка.

Уочи овог гласања у току телефонског разговора председника РФ и САД, амерички лидер је покушао да убеди руског колегу да измени позицију и да подржи тачку гледишта Запада. Како је новинарима рекао Путинов помоћник Јуриј Ушаков коментаришући 50-минутни телефонски разговор шефова држава, „и Путин и Обама сад боље схватају нијансе у позицијама двеју страна, али у ономе што се тиче практичних путева за решавање сиријског проблема још увек има несугласица“. Несугласице су очигледно принципијелног карактера.

САД у току последњих деценија стално подржавају све револуционарне покрете који као свој циљ истичу стварање демократских друштава. У овом низу су „плишане“ револуције у Источној Европи, „обојене“ на просторима бившег СССР и садашње „арапско пролеће“. Ово одговара, како основним принципима изградње америчког друштва, тако и консензусу у јавном мњењу земље. Иако је још недавно друштву требало објашњавати зашто Вашингтон у име интереса безбедности сарађује с најауторитарнијим режимима, на пример у Египту, где је у суштини владала војна хунта на челу с генералом Мубараком.

Логичан наставак подршке „обојених“ револуција представљала је доктрина „хуманитарне интервенције“ у складу с којом се недемократски режими приморавају на демократију. А пошто „обојена“ револуција (како је показала Гадафијева судбина) не укида линчовање или суд с перспективом доживотног затвора (као у случају Мубарака), и пристанак на наговор режима, који су доспели у „арапско пролеће“ је близак нули. Из овога следи жеља да се проблем реши на основу спољног мешања на основу економских и дипломатских санкција или оружаним методама.

Доктрина „хуманитарне интервенције“ очигледно не ужива популарност ван граница САД и других зрелих демократија. У државама, у којима је демократска традиција слаба или уопште није формирана, а таквих је у свету већина, људи одмах желе да виде како би функционисала код њих, и то очигледно чине без ентузијазма. Из тога следи потреба Запада да издејствује пристанак сталних чланова СБ УН за примену такве интервенције.

Ситуација у Сирији је данас најактуелнији пример таквог развоја догађаја. Русија и КНР као чланови Савета безбедности УН који имају право вета, у суштини су пристале на такав развој догађаја у Либији. Међутим, сад не желе да се понове либијски догађаји кад је читава моћ НАТО била уперена против земље са 6,5 милиона становника.

Како у мемоарима пише ветеран руске дипломатије, Евгеније Примаков, бивши министар иностраних послова 90-их година, група „мудраца“, коју је ОУН сазвао ради оцене нових изазова међународне безбедности, дошла је до једнодушног мишљења да се преко механизама ОУН треба супротставити негативним процесима као што су масовна убиства цивилног становништва. „Разматрање ситуације унутар земље с тачке гледишта њене претње по мир и безбедност је једна ствар. А покушај да се другим земљама наметну ови или они модели државног или друштвеног уређења је сасвим друга ствар,“ – истиче Примаков.

Другим речима, Москва, Пекинг и друге земље БРИКС се залажу за очување принципа немешања у унутрашње послове суверених држава, који је увек био основни у међународним односима. Чини се помало парадоксално, али се Русија – наследница СССР – залаже против метода које је Кремљ користио 50-их и 60-их година, уводећи војску у Мађарску и Чехословачку ради пружања подршке својој идеолошкој доктрини.

Сад свака жртва грађанског сукоба који у Сирији траје годину и по дана смањује легитимитет и морално право сукобљених страна и све упорније од чланова Савета безбедности захтева усаглашено деловање. Специјални представник ОУН за Сирију Кофи Анан је изразио своје разочарење због тога што стални чланови Савета безбедности нису успели да постигну компромис у име прекида сиријске кланице. Међутим, другог пута нема.

Андреј Иљјашенко,