Непроамерички Сеул

Јужна Кореја ће развијати сопствени систем противракетне одбране. Учешће у глобалној ПРО, коју намерава да размести у Азијско-Пацифичком региону Вашингтон, Сеул не занима. Таква неочекивана изјава је дата после недавне посете Корејском полуострву шефа Пентагона Леона Панете.

Званична замерка Сеула против глобалне азијске ПРО обухвата техничке аспекте. Тобоже Јужну Кореју угрожавају лансирања ракета са растојања 500-1000 километара (мисли се, свакако, на Пјонгјанг), док амерички план узима у обзир само далекометна лансирања. Међутим, главни разлог учтивог одустајања је нешто дубљи. Сеулу данас не одговара да иритира ни свог северног суседа, ни тим пре Кину, јер је Пекинг – што је потпуно логично – главни противник размештања америчке ПРО у том региону.

Иначе, сама ПРО је већ досадила западним савезницима Вашингтона. Стиче се утисак да би им било драго да одустану од америчког пројекта – међутим, не смеју јер ће Велики брат инсистирати на томе. Сада и Азијце покушава да увуче у то. То је све наставак те исте злогласне политике уздржавања, које САД никако не могу да се одрекну, - каже Међународни велемајстор Владислав Ткачев.

- Далеке 1946. године, у амбасади САД у Москви настала је сасвим нова геополитичка теорија, која је имала за циљ да спречи ширење комунизма у читавом свету. Страх је био оправдан: популарност Совјетског Савеза после Великог Отаџбинског рата дошла је до врхунца, а његова идеологија је била привлачна за народе колонизованих зона. У западној политикологији је постојао лик плочица домина, које падају једна за другом све бржим темпом. Мислило се на земље Источне Европе и Азије, које су прихватале науку Маркса-Лењина и терале са своје територије колонијалне администрације.

Између осталог, управо ова теорија је својевремено била образложење за инвазију Американаца у Кореју и Вијетнам крајем 1950-их година 20. века. Међутим, данас се Вашингтон руководи истим принципима, - наставља Владислав Ткачев.

- Данас се сличан систем уздржавања користи за борбу за енергетске ресурсе и доминацију на пргостору Евроазије. Само се круг «уздржаваних» знатно проширио: поред Русије су то данас Иран и, свакако, Кина. Немогуће је да се савлада осећај да је за ствараоце те теорије извор инспирацие био класични постулат стратегије шаха, који гласи да објекат напада мора да буде прво ограничен, затим блокиран и тек после тога уништен. У случају с Ираном страх настанка шиитског појаса муслиманских земаља тражи од Запада и његових блискоисточних савезника да потпаљују ватру грађанског рата у Сирији. И то, конкретни интереси учесника толико разноврсне коалиције су различити: САД интересује пре свега подршка Израела и евентуално угушивање Кине, Саудијска Арабија и Катар желе да заштите испоруке енергената за дуго унапред.

Што се тиче АПР – није тајна да је оштрица азијског сегмента глобалне ПРО усмерена не против Пјонгјанга, већ против главног војно-политичког конкурента Вашингтона у том региону – Кине. Међутим, случај Сеула мора да натера Белу кућу на размишљања, јер су планови само планови, међутим, реалност увек уноси у њих своје коригирање, - каже Владислав Ткачев.

- Добар шахиста, како је познато, већ почетком игре држи на уму контуре предстојећег ендшпила. Међутим, како кажу фудбалери, гол је квадратни, док је лопта округла. Дакле, све те стратагеме могу да пропадну од суочавања са реалношћу.

Како истичу експерти, Сеул је забринут да би после његовог прикључења америчкој ПРО могли да се погоршају његови односи са Кином и Русијом. Плаши га и износ учешћа Јужне Кореје у изградњи ПРО на амерички начин. Према неким проценама, јужнокорејска влада би морала да издвоји око 100 милијарди долара. При томе никакво реално учвршћивање своје одбрамбене моћи Сеул за тај астрономски износ неће добити.