Војни ласер: фантастика и стварност

У руским медијима опет су се појавила сапштења о поновном покретању радова на војном ласеру за летелице. Надовезују се на радове на систему А-60 који су почели још у совјетско доба. Најинтересантије је то да се Русија враћа „ласерској“ теми у тренутку када су САД обуставиле свој ABL (Airborne Laser) програм.

Прва истраживања у овој области покренута су у САД још 70-их година прошлог века, када је изграђен авион NKC-135ALL, који је направљен на основу летећег танкера KC-135. Та летећа лабораторија опремљена је угљен-диоксидским ласером (СО2 ласером) тежине 10 тона и капацитета 0,4-0,5 mW фирме United Technologies. 70-их – 80-их година тај авион је прошао серију испитивања, при чему је теоријски доказана могућност да се направи један такав систем. Али, домет ласера био је само неколико километара, што је онемгућило било какве војне перспективе система.

Године 1985. у току копнених испитивања Американци су успели да помоћу ласерког зрака загреју непокретни резервоар ракете „Титан 1“, постављен на удаљености 1 км од система као имитација совјетске интерконтиненталне балистичке ракете, док није експлодирао. Ипак, та испитивања, као ни испитивања у оквиру СИО (Стратешка иницијатива за одбрану) нису омогућила да се направи реални систем ПРО на основу „летећих ласера“. Већи део техничких проблема остао је без решења.

Радови на ваздушном ласеру у САД поново су покренути у другој половини 1990-их. Тада је постављено питање о формирању националног система ПРО САД. Првобитни план је био да се до 2012. изграде два прототипа и пет серијских авиона. Али трошкови програма почели су да неконтролисано расту, те је донета одлука о ограничењу програма. Прво је број прототипова смањен са 2 на 1 до 2012. да би се касније одустало и од другог апарата, па је остао само први прототип YAL 1, на коме се радило од 2000. године.

YAL 1 је опремљен са три ласера. Ласер TILL (Track Illuminator Laser) намењен је откривању и праћењу (осветљавању) циља и кориговању параметара оптичког система ласера, док се за гађање циља користи један други ласер. Други ласер BILL (Beacon Illuminator) надокнађује атмосферске дисторзије. Трећи ласер је војни ласер HEL који се састоји из шест модула.

Америчка војна управа није била задовољна резултатима испитивања овог изузртно скупог и сложеног система, те је пројекат обустављен. Једини носач војног ласера је у фебруару 2012. послат на „гробље авиона“, терен 309. групе за одржавање и сервисирање технике војног ваздухопловства САД (AMARG).

У том истом периоду у Русији су поново покренути радови на А-60. Који су могући мотиви те одлуке? Могуће је да је одговор различита намена америчког и руског програма. Амерички систем је замишљен као део глобалног система ПРО, што је од самог почетка учинило да пројекат буде нереалан због превеликих очекивања. Руски програм има ужу намену. Домаћи војни ласер је пре свега намењен гађању космичких апарата, што је једноставнији задатак. Не искључује се могућност коришћења руског ласера у „противракетске“ сврхе. Али, могуће је да ће његов основни задатак бити пресретање појединих ракета средњег домета које су доспеле „у погрешне руке“.

„Трајдент“ и „Минитмен“ ракете војне морнарице САД нису мете за руски ласер. Руска доктрина и даље полази од тога да је најбоља гаранција спречавања њиховог лансирања страх од могуће одмазде, која би могла уништити целу људску цивилизацију.

Игор Крамник,