Сећања на Авганистан

Сваке године крајем децембра Руси, али и грађани држава које су сада независне, а некада су чиниле једну целину, сећају се трагичних околности последњег рата који је Совјетски Савез водио у Азији.

Авганистанска кампања почела је 25. децембра 1979. и завршила се 15. фебруара 1989. Да ли поразом или победом – ту свако има свој став. Ма како било, проблеми оружаног сукоба у Авганистану и даље занимају не само академске кругове, већ и јавност у више земаља.

То је лако објаснити. Међу нашим савременицима има пуно оних који су на неки начин били увучени у вртлог авганистанске трагедије. За једну деценију рата (формално 9 година и 2 месеца) у Авганистану је погинуло више од 15 хиљада совјетских грађана. Губици редовне војске Авганистана процењују се на 26,5 хиљада погинулих и 28 хиљада несталих. Отприлике исто толико војника је просто дезертирало.

О комплексу разлога због којих се совјетска администрација одлучила за увођење ограниченог броја војника у Авганистан говори доцент катедре за индоиранске и афричке језике МГИМО, кандидат историјских наука Јуриј Лаљетин.

- Дана 25. децембра почело је увођење трупа. Очекивало се да ће њихов задатак бити једино стабилизација. Нипошто није требало да учествују у војним активностима. Али је логика рата ипак логика рата. Полако су се укључили у њега и доста активно учествовали у војним операцијама. Али, 14 хиљада људи у 10 година – то ипак нису много велики губици. Полако је постало јасно да није могуће савладати Авганистанце војним средствима. Јер је муџахединима пружана огромна подршка.

За муџахедине се стално дотурало оружје преко авганистанско-пакистанске границе. Та граница се не може затворити, она је и сада отворена: планински терен је превише тежак за контролу. Али најбитнији је свакако био отпор авганистанских цивила, њихово неприхватање страних трупа на својој територији. Па тако до 15. фебруара 1989. године совјетске трупе су повучене из Авганистана. Вероватно је тада требало тражити да се опозиција укључи у структуре власти и да се у земљи формира прелазна влада. Према мишљењу Јурија Лаљетина, таква могућност јесте постојала. „Али сада о томе се може говорити само у потенцијалу.“

- Повлачење совјетских трупа из Авганистана било је неизбежно. У савременој литератури сада наилазимо на један појам као што је „губљење смисла“. Он врло добро описује психолошку атмосферу која је формирана на највишем нивоу совјетске власти у вези са авганистанским питањем до зиме 89-те. Чак и више од тога, данас многи експерти кажу да авганистанска кампања није имала великог смисла ни деценију раније, 79-те.

Интересантно је да су Авганистанци у почетку гајили велико поштовање према свом северном суседу. И тек после почетка интервенције почели су да Совјетски Савез третирају непријатељски. Али чак и у том случају Авганистанци су довољно поштовали чињеницу да шурави сређују њихов живот, раде на развоју, а у неким случајевима стварају од нуле локалну индустрију, хуманитарну и социјалну сферу.

Данас став авганистанске јавности према САД је пре негативан него позитиван. Сматра се да Американци не чине ништа за економски развој Авганистана, мада то уопште није тачно. Ипак, ма колико интервенти задовољавали Авганистанце, покрет отпора ће деловати све док и последњи страни војник не напусти ту земљу.

Сергеј Дуз,