Протекторати

Пише: Гостимир Т. Поповић војно политички аналитичар

ПРОТЕКТОРАТИ НА Ј/И ЕВРОПЕ

Уместо налажења решења за међунационалне проблеме, које би одговарало свим народима, војна компонента миротвораца, у којој главну улогу игра НАТО, је одабрала варијанту присилне принуде на мир.

Неефикасност ове варијанте потврђује чињеница, да је НАТО принуђен, да стабилност у региону чува помоћу система протектората на већини територија бивше Југославије.

Основна карактеристика свих видова протектората је „ограничење територијалног, политичког али  морално психолошког суверенитета”, мада постоје и разлике у облику и садржају протектората. Данас можемо да говоримо о четири врсте протектората на Балкану. Први је на простору БиХ (Република Срспка и Федерација БиХ), други је у Македонији, трећи на Косову а у току је стална активност да се  Србија „баци на колена“ те да и у њој врше своје нездраве експерименте.

Прво је створен протекторат у Босни и Херцеговини — као протекторат са неограниченим овлашћењима, која користе разни врло високи (и они око високог) представници, и многи други, из бесконачне булументе такозваних медјународних представника који чврстом структуром за одржавање мира оличеном у исто тако ничим контролисаним снагама под контролом НАТО савеза (читај САД).

Високи представници смењују на изборима легално изабране парламантарце, чак и председника, намећу политичка решења, у потпуности контролишу медије, систем образовања, армију, активно се мешају у изборе, контролишу изборне законе, а посебна специјалност су им разне реформе и принципи.

Заједнички резултат активности међународних организација и снага, нарочито НАТО, на пост-кризним територијама, је немогућност решавања главних питања — поштовање политичке воље, регулисање демократских процеса, побољшање привредног живота, помирење страна које су биле у сукобу, самостални избор пута. Ово последње се на Балкану скоро у потпуности изузима. Активност НАТО у БиХ и на Косову нас уверава у то, да инострано присутство не може да реши проблем међунационалне раздвојености, не може да доведе до политичког и економског побољшања у земљи, нити може да постане снага напретка, једноставно, није у стању због својих задатака и циљева..

Али, остаје питање, постоји ли план повлачења међународних снага из овог региона? Или ће народи да тону што дубље у живо блато које им месе представници разних међународних организација и снага.

Криза на Балкану није завршена.

Сада се она концентрише на тзв. „албанском питању” на територији бивше Југославије. Сецесионистички албански покрет, који се наставља води у даље уситњавање Балкана на мини моноетничке државе, што не само да кочи, већ зауставља процес интеграције, наставља процес ревизије граница, који су започели сепаратисти, упркос Хелсиншкој Повељи.

У сваком случају, у региону је до краја омаловажен и појам и садржај протектората те смо дошли до ситуације неконтролисаног и неодговорног управљања што може да буде врло негативан пример не само на регионалном, већ и на глобалном нивоу.

prota49@yahoo.com
www.gtp.ovde.com