БАЛКАН

Пише: Гостимир Т. Поповић, војно политички аналитичар

ИНТЕГРАЦИОНИ ПРОЦЕСИ У ЈУГОИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ
И УТИЦАЈ НА БЕЗБЕДНОСТ У РЕГИОНУ
 

Регион Југоисточне Европе а посебно балканског полуострва кроз историју је био (а нажалост и сада је) подручје у коме су се преламали интереси свих претендената на утицај на глобалном и локалном нивоу а као последица преламања интереса регион је перманенто у свим облицима сукоба. Сукоби се испољавају у свим до сада појавним облицима од политичких, економских до оружаних који су оставили дубок траг у свести и народа и појединаца у региону.

Двадесети век, који је протекао обележен је, поред несумњивог технолошког развоја који га примарно карактерише, перманентним сукобима међу народима, државама, блоковима (савезима) држава, друштвеним групама свих провенијенција, од оних на веома ниском степену развоја до оних који су досегли технолошки врх, тако да се протекли, двадесети, век пре може назвати век ратова, криза, сукоба и свих облика међуљудске нетрпељивости него период развоја, напретка и мира. Током двадесетог века дефинитивно нису створени ни основни  предуслови који би обезбедили барем  глобалну толеранцију ако не  глобални мир.

У двадесетом веку вођена су два светска рата, мноштво локалних и регионалних ратова,  друга половина века обележена је хладним ратом који је својим утицајем на глобална збивања допринео да се успостави пирамидална структура међународне заједнице у којој је моћ концентрисана на веома малом друштвеном простору што је имало за последицу неконтролисану употребу свих облика силе, од економских и политичких притисака до оружаних интервенција о којима се одлука доноси на једном месту. У последњој години века највећа војна алијанса или најјача, (како представници те алијансе увек наглашавају) предузела је ваздухопловну агресију, наравно без објаве рата и формалног проглашења ратног стања, против једне суверене земље на југоистоку Европе при чему није испоштован нити уважен ни један од бољих обичаја вођења рата (ако се уопште може говорити о бољим обичајима у условима убијања људи).

На почетку двадесетпрвог века регион је и даље поприште оружаних и свих других облика сукоба а не назире се било какав озбиљнији потез ка решењу које би задовољило интересе народа у региону и које би било генератор дугорочне стабилизације, толеранције и мирног развоја.

Подручје југоисточне Европе, а посебно Балкана, током последњих стотину година било је полигон на коме су вођени ратови, нестајале државе, стваране нове државе, вршени експерименти са разним облицима друштвених уређења а последица је перманентно нестабилан регион који већ дуго времена, са правом, носи неславни назив "буре барута" у коме се сукоби интереса по правилу претварају у бруталне оружане сукобе у којима стотине хиљада људи губи све што је имало,  од голог живота па до целокупне имовине, а после ратова долазила су прво примирја, па неке врсте мирних периода за које је карактеристично да су се у њима народи припремали за следећи рат а не за мир што је најбољи показатељ да ратови нису били ефикасно средство за трајно решавање проблема већ су само привремено показивали ко у региону располаже већом количином сирове снаге у одређеном времену и ко има снажније менторе у трутној светској војнополитичкој подели.

Интеграциони и дезинтеграциони процесу у региону

Као последица ратова и свих других облика сукобљавања на простору југоисточне Европе смењивали су се интеграциони и дезинтеграциони процеси којим су стваране државе (монархије, федералне, конфедералне етц.), рушене државе и организоване нове. Дефинитивно је  неспорна чињеница да нити један од облика друштвеног, државног или било које друге врсте организовања није до сада обезбедио остварење интереса друштвених група које живе на том простору и не само што није обезбедио и остваривање интереса народа у који живе региону већ се нису прецизно дефинисали узроци тензија, сукоба и ратова.

Нису практично никада до краја  сагледане могућности за њихово превазилажење како би се створио основни предуслов за развој регије у политичком, економском, технолошком и другим правцима примерен времену и условима којима се налази човечанство.

У оваквом историјском миљеу препуном свих облика сукоба није лако ни покренути а камоли реализовати интегративне процесе, међутим то сигурно није и немогуће само ако се пронађе минимум добре политичке воље како у самом региону тако и у целој Европи којој треба да је у интересу да регион из кризног жаришта прерасте у стабилан и у свим аспектима профитабилан регион.

Да би се такво нешто остварило потребно је предузети низ практичних корака вођених од стране Европске Уније од којих би међу првима требали бити:

·        Дефинисање географског оквира регије.

·        Одредити, непристрасном методологијом, узроке сукоба у региону при чему се водити истином и чињеницама а не емоцијама.

·        Обезбеђење услова за чланство у Европској Унији целог региона уз  задовољавање интереса народа који живе у њему.

·        Успостављање организационих облика друштвених заједница који ће бити заједнички за регију при чему  основни критериј за формирање организационих облика треба да буду интереси народа на југоистоку Европе.

Овакав приступ интеграционим процесима на југоистоку Европе омогућио би да се у целом региону коначно елиминишу узроци свих облика сукоба а интеграцијом народа региона у породицу европских народа допринео би и стабилности у целој Европи а тиме и обезбеђењу трајног мира што би требао бити коначни циљ.

Активности разних међународних организација и снага и пројекта "Пакт  стабилности за југоисточну Европу".

Простор Југоисточне Европе је један од региона у Европи а и у свету у коме су историјске противречности и сви облици конфликтних ситуација међу земљама и народима још увек присутни и испољавају се кроз све облике укључујући и оружане сукобе. Како је развој савремене технологије омогућио да се сва дешавања на било којој тачки планете могу пратити са било којег њеног дела тако се и утицај свих земаља и међународних организација  остварује у свим земљама па и у региону који обухвата географски простор југоисточне Европе.

После последњих ратова вођених на простору Балкана у региону су на разне начине присутни представници многих међународних организација почев од представника УН, преко војних снага за имплементацију (СФОР, КФОР) па до разних органа дефинисаних дејтонско париским мировним споразумом и резолуцијом 1244 Савета безбедности УН о Косову а који  би требали да допринесу трајном миру у региону а првенствено да доприносе градњи поверења међу народима  које би било засновано у првом реду на равноправном приступу свим народима који живе у региону и обезбеђењу просперитетног друштва које се неби заснивало ни на једном облику доминације већ на сарадњи и задовољавању комплексних потреба од појединца до националне заједнице.

Безмало све  институције и организације у свом раду у правилу се баве последицама које су наступиле после оружаних сукоба у региону а заједничке карактеристике су им наметање решења која су у функцији дневне политике и дневних интереса при чему им је категорија звана "владавина права" на последњем месту а о категорији правичности практично се и не размишља као о нечему из чега произилази могућност елимнисања узрока сукоба.

Многе међународне организације и институције са великим бројем својих службеника, војника и свих других учесника у разним мисијама за сада само губи време и не предузима скоро ништа што би значило барем први корак ка стабилности и мирном развоју.


Активности разних међународних институција, у последње време, фокусиране су на реализацију програма названог "Пакт стабилности Југосточне Европе" у коме неки виде спасоносну формулу за регион, неки још један неуспели експеримент међународних институција а неки потпуно промашени пројекат који нема изгледа на успех.

И површан поглед на садржај документа који има преамбициозни назив "Пакт стабилности Југоисточне Европе" недвосмислено доводи до закључка да је реч о веома доброј идеји али за њену реализацију недостају неки битни елементи од којих су најважнији:

·        Нити у једном делу није прецизно дефинисан географски оквир који треба да  обухвати сам пакт.

·        Узроци тензија и сукоба уопште нису наведени нити је барем започета њихова анализа.

·        Није дефинисан ни један институционални оквир који би задовољио један од  заједничких интереса свих народа који живе у региону.

·        Не види се будућа конфигурација региона нити у политичком нити организационом облику а која би била заснована на артикулацији интереса свих народа региона.

Основне активности које поједини представници међународних институција испољавају на реализацији Пакта су конференцијског типа при чему нема  јасних и конзензусом прихваћених закључака а  о пројектима који би били ембрион било којег облика регионалне интеграције интеграције нема ни помена.

Овако вођене активности не могу у догледно време обезбедити ни привидни мир у региону а о стварању услова за интеграције и обезбеђење трајног мира још се ни не наслућује.

Проблеми у обезбеђењу трајног мира у региону

Поставља се питање дали уопште, у оваквим условима, постоји могућност обезбеђења трајног мира у региону који је толико пута само у најновијој историји био поприште крвавих ратова и који су се, као по правилу, јављали у одређеним временским размацима уз употребу најсавремених средстава за вођење рата и оружане борбе док се питање узрока ратова, односно постављање друштвене дијагнозе, није ни у једној инстанци озбиљно поставило.

Само кратак преглед оружаних сукоба, од балканских ратова преко првог и другог светског рата до ваздухопловне агресије снага  НАТО алијансе на Савезну Републику Југославију показује да су у малтене свим случајевима ратовима решаване последице друштвених сукоба и да није било политичке воље да се композиција простора југоисточне Европе организује тако да сви народи који живе на том простору приближно у истом обиму задовоље своје интересе.  Задовољавањем интереса народа прешао би се  пут од перманентног сукоба и неповерења ка миру, толеранцији и поверењу чиме би била отворена врата за градњу бесконфликтног друштва слободних појединаца,  држава и асоцијација које задовољавају потребе својих конститутивних елемената а не представљају институцију којој је основна карактерстика монопол над физичком принудом.

Ако претпоставимо да је интерес човечанства обезбеђење трајног мира на планети онда је сигурно да се тај интерес може остварити и на југоистоку Европе али је потребно, пошто би у противном признали да немамо будућности, потражити нове приступе у решавању друштвених сукоба. Решења треба тражити на превазилажењу могућих глобалних сукоба па до актуелних локалних сукоба при чему кључне активности требају бити усмерене у правцу дефинисања узрока сукоба и обезбеђењу њиховог елиминисања уз приближно једнако задовољавање интереса сукобљених друштвених група.

Ако посматарамо историјски период од само стотину година у којем су на овом простору  вођена два светска и више регионалних ратова а основне друштвене противречности не само да још  нису разрешене већ се у неким сегментима још више усложњавају а тиме остају као потенцијални узроци свих облика сукоба.

Сви мировни споразуми и постратни уговори (од завршетка првог светског рата преко дејтонско париског споразума па до резолуције УН 1244 и кумановског војнотехничког споразума) су трајали кратко време из једноставног разлога што ни једним уговором нису отклоњени узроци већ су се актуелни миротворци бавили само последицама.

Потреба за објективним утврђивањем узрока сукоба у региону као услов на путу ка истини и/или помирењу

Регион Југоисточне Европе а посебно део који обухвата простор бивше Југославије захваћен је многим друштвеним процесима од интеграција до дезинтеграција а основна карактеристика сваке, до сада виђене, промене су крвави оружани сукоби који као да су постали једини облик решавања конфликта и до сада неразрешених питања и то од територијалних преко националних па све до религијских.

Последњи сукоб који је почео на крају двадесетог столећа а наставља се несмањеним интензитетом и у скоро свим појавним облицима и на почетку двадесетпрвог столећа очигледно је показао да многе лекције из историје не само да нису научене него да се лоше преписују те на тај начин могу остати дуго времена непрекидни извор многих облика сукоба у региону.

Да би се коначно приступило означавању узрока сукоба у региону потребно је свеобухватно сагледати све факторе који су условаљавали тензије, сукобе и супростављености и то генерално за цели регион а појединачно за све народе који као колктивитети живе у региону и на било који начин су били инволвирани у досадашње сукобе.

Овако крупан задатак који треба да обезбеди претпоставке за миран развој свих народа у региону може се остварити ако му се приступи са неколико основних принципа који требају бити прихватљиви за све народе без ограничења. Основни принципи на којима може базирати дефинисање узрока сукоба су:

·        истинит приступ свим појавама и процесима које су узроковале сукобе.

·        јавност у истраживању и слободан приступ архивама

·        одговорност како лична тако и институционална

·        консензус у означавању појединачних и групних узрока сукоба

·        објективност и непристрасност у истраживању и презентовању резултата истраживања

Ако би се пришло тако крупном пројекту као што је дефинисање истине у сукобима у региону такав пројекат треба имати потпуни легалитет и легимитет од свих народа и јасно дефинисани пут који ће водити ка трајном миру и просперитетном развоју.

Наметање решења и унапред проглашавање и подела народа на "добре и лоше момке" унапред су осуђени не само на неуспех већ могу бити и покретач неких нових сукоба.

Конференција која би донела реалне подлоге и решења за интегративне процесе

Повремено се код неких представника међународних институција или код слободних политичких стрелаца јави замисао о међународној конференцији која би коначно непристарсно дефинисала узроке сукоба  у региону, одредила основе интеграционих процеса, означила које су то функције које могу изражавати заједничке интересе те  припремила уставно правни оквир за организацију региона у форми асоцијације народа.

Свака иницијатива о одржавању конференције о Балкану до сада је била опструисана од стране светских центара моћи који за сада полажу монопол на примену силе а из једноставног разлога, пошто би стабилан регион смањио потребе за њиховим ангажовањем а тиме би центри моћи изгубили и сами смисао свог постојања.

 

И поред великог отпора оваквом начину решавања проблема у региону сама идеја о конференцији има изгледа на успех ако се целокупна замисао и сама организација делегирају европским институцијама уз максимално учешће представника народа из региона који најбоље знају шта су узроци сукоба и у стању су да најефикасније  са својим непосредним суседима траже, дефинишу и доносе решења о својој будућности.

Кораци у припреми, организацији, раду конференције и касније имплементацији њених докумената могли би се организовати тако да у кратком времену доведу до оптималних решења за стабилан мир у региону.

Основни правци уставно правне конференције о региону могли би се дефинсати у неколико активности:

·        сагледавање основних узрока сукоба међу народима

·        дефинисање интеграционих фактора за све народе у региону

·        успостављање уставноправних основа за организовање региона као јединствене целине

·        организовање процеса имплементације

·        обезбеђење гаранција и помоћ у имплементацији земаља из окружења, земаља чланица Европске Уније и Русије.

Носилац свих активности од консултативних, припремних и извршних конференције о решењу конфликта у региону Југисточне Европе може бити Европска Унија а дефинисани модел могао би бити генератор даљих интеграционих процеса у целој Европи што је, објективно, циљ свих европских народа.

Иако је регион био (и сада је)  перманентно поприште свих облика сукоба могуће је наћи решење које ће зауставити сукобе и институционално обезбедити просперитет и миран развој што је тренутно кључни проблем свих који живе у региону а посредно и свих европских земаља.

Ако, на крају, пођемо од искрене жеље да је "интегрисана Европа европских народа" циљ коме,  у интересу мира и просперитета, теже сви европски народи онда је одржавање конференције, која би за последицу имала уређење региона на задовољство свих народа, не само пожељно него и неопходно.

Основни носилац свих активности могу бити једино представници европских институција, Русије и представници народа из региона а кључни фактор који би гарантовао овакву активност треба бити уједињена Европа са свим својим демократским институцијама.

Р Е З И М Е:

Сукоби и проблеми у југоисточној Европи  неће се моћи решавати без убрзаног развоја интегративних процеса на целом европском континенту, укључујући и Русију, где ће Европа бити заједница народа који равноправно задовољавају своје политичке, економске, духовне, културне и друге интересе, што је предуслов да и досадашње "буре барута" прерасте у зону мира а да се глобалним развојем обезбеди задовољавање локалних потреба.

Дефинисањем узрока сукоба и давањем објективног и истинитог суда о сукобима на југоистоку Европе је неопходно и потребно је у што краћем временском року приступити  осмишљавању, организацији и реализацији пројекта са овако дефинисаним циљем.

Кључна реч у целокупној активности треба бити "истина" јер ће на тај начин бити обезбеђена објективност и резултати  ће моћи бити у функцији успостављања трајног мира у региону.

Истину која ће бити основа за помирење а у даљем, позитивном, развоју догађаја и основа за миран развој свих народа могу дати само легални и легитимни представници свих народа у региону уз доследно поштовање принципа објективне историјске истине и доношењем решења консензусом.

Балкан и цела Југоисточна Европа заслужују да се престану третирати као "буре барута" већ је постало имеративно да се регион претвори у стварну зону мира и просперитета.

Постоје и снаге и определења да се осмисли, организује и реализује идеја о конференцији о Балкану те да се тиме заједнички интереси народа институционализују а интеграциони фактори надвладају дезинтеграционе.

prota49@yahoo.com
www.gtp.ovde.com