МАКС-2013: еволуција се повлачи унутар

Авиосалон МАКС-2013 који се отвара 27. августа, обећава много новина, али усавршавање технике одлази „унутар“. Могућности авиона, хеликоптера, беспилотних летелица и система ПВО расту пре свега на рачун усавршавања опреме, повећања продуктивности и усавршавања система размене информација.

Ново лице техничког прогреса

Практично сав развој авијације током првог века њеног постојања био је нераскидиво везан са рекордима брзина, домета, висине, дужине лета, носивости летелица. Углавном су гранични параметри одговарајућих показатеља били достигнути 60-их и 70-их година прошог века, после чега је рекордна активност осетно пала, а рок службе авиона, како појединих јединица, тако и платформи у целини, нагло је скочио. У ретким изузецима ни један од послератних типова авиона америчке и совјетске разраде није служио мање од 30 година, данас расте број платформи које су трајале педесет година у строју у експлоатацији, а понекад и у серији. Шта више, очигледно је да низ најуспешнијих разрада има шансу да дочека стогодишњицу, оставши у строју и користећи се према директној намени.

Упоредо са тим прогрес авијације се не зауставља, али његово лице се озбиљно променило. Усавршавање летелица тече путем развоја опреме, увођења на постојећу платформу економичнијих мотора, снижавања узлетне масе разрађених пре 30 година модела на рачун нових материјала и слично. Узроци таквих промена су прилично прости – достигнута граница карактеристика на постојећој фундаменталној бази, која одређује стање данашње авионске индустрије, не оставља алтернативу унутрашњем усавршавању летелица. Један од главних пробоја последњих деценија већ је постао развој беспилотних летелица – уклањање човека омогућило је да се нагло смање габарити и маса летелице, у многоме одређени потребом одржавања живота и радне способности пилота. Упоредо са тим ослањање на летеће роботе не може да буде апсолутно, развој радиоелектронског ометања не дозвољава гарантовање потпуне сигурности беспилотних летелица и других сличних ситема у судару две земље које поседују развијене оруђжане снаге, укључујући једиице електронског ометања.

То наводи да се настави усавршавање пилотираних авиона, који постају, захваљујући савременој електроници, универзални борци, способни да решавају читав спектар задатака, које је раније делило неколико класа летелица.

Већ сада можемо да се дивимо вишеслојности савремене авијације. Стојећи под крилом Ту-95 пројектованог 40'50-их година, мада су се конкретни Ту-95МС градили већ 80-их година, можемо да видимо у ваздуху ловац пете генерације Т-50. Нема често човек прилику да буде свестан да је центар историјске везе чија дужина може да премаши век и по, али овде и сада ми можемо то да учинимо. Када је започело пројектовање Ту-95, већина данашњих пензионера није ишла још ни у школу. Када последњи Т-50 буде отписан као застарео, већина садашњих ученика ће вароватно имати одрасле праунуке.

Илија Крамник,