У румунско-мађарском конфликту Европа увидела московски траг

Део европске штампе одавно већ ради по принципу: уколико је настао неки проблем,- под хитно треба оптужити Москву. Није био изузетак ни скорашњи конфликт између Румуније и Мађарске. Чинило се да је немогуће пребацити кривицу на Русију за заоштравање румунско-мађарских односа, али је то пошло за руком немачким новинарима, и притом су испољили феноменалну истрајност у супростављању логици и здравом смислу.

Да подсетимо у чему је фабула конфликта. Руководилац мађарске партије Јобик, Габор Вона, је изјавио да је заштита интереса мађарске мањине у Румуније вредна потенцијалног конфликта са званичним Букурештом. На то је председник Румуније Трајан Басеску именовао Мађарску извором нестабилности у региону и рекао да ће преузети на себе „регионално лидерство“, да би „ставио на место“ Будимпешту. У даљем је настало ширење конфликта и укључили су се званичне структуре обе земље, политичари и штампа.

Брисел страшно не воли, када регионални међуетнички конфликти сметају европској пропаганди, која тврди да је ЕУ – заједнички европски дом, у којем будно око Европске комисије и високи ниво живота обезбеђују међунационални мир. Нема могућности за прихватање става, да европска политика често заоштрава постојеће конфликте. Према томе – треба тражити кривца. Новинари немачког листа Frankfurter Allgemeine Zeitung одмах су нашли одговарајућег кандидата. Испоставља се, да је у свему крив ... Стаљин! Према њиховој верзији, Стаљин је натерао Румунију да формира у Трансилванији мађарску аутономију, да би „посвађао Румунију и Мађарску“. Касније је аутономија била укинута, али управо маште о њеном обнављању до данашњег дана не дају мира умовима мађарских националиста.

Новинари Salzburger Nachrichten одлучили су да се не треба ограничавати протеклим временима, и прешли су на пристрастну анализу савремености. У чланку на тему конфликта, они алудирају да је осим Стаљина, за погоршање румунско-мађарских односа кривац руски политолог Александар Дугин, кога аустријски новинари називају „идеологом национал-бољешевизма“. Вођа мађарских радикала имао је сусрета са Александром Дугиним, осим тога је учествовао у конференцији коју је организовао МГУ. Са тачке гледишта европске пропаганде то је доказ, да је активност Габора Вона – део „кампање усмерене на ширење непријатељства и раздора у Европи“. Следећи овој логици, треба оптужити све земље, у којима су боравили мађарски радикални политичари: Турску, Кину, Италију, Француску и друге. Међутим европски новинари знају, да је увек крива Москва, а што се тиче изналажења „доказа“ умешаности Русије у европским проблемима – то је ствар технике и бујне фантазије. Резултати „стваралаштва“ немачких и аустријских новинара преведени су на румунски језик и објављени на сајту Deutsche Welle, да не би само немци, него и румуни знали, да у свим проблемима треба тражити „московски траг“.

Уз поштовање нивоа развијености фантазије европске пропаганде, лако се примећује, да њихов омиљен начин пребацивања свих проблема на „подвале“ Русије све чешће подбацује. Све више европљана долазе до закључка, да главни проблем Европксе уније није у Кремљу, него у Бриселу.

Валентин Миндрешеску,