„ОБЕЋАНА ЗЕМЉА“

Ових дана се и у Црној Гори, као и у другим државама, своде годишњи рачуни. Премијер, министри, градоначелници, челници јавних установа, бизнисмени, статистичари имају обиље конференција за новинаре преко којих грађане извештавају о резултатима које су постигли у години која истиче „по новом календару“ или „по новом стилу“, како се говорило пре Другог светског рата. Свођење годишњих рачуна са пратећом дозом самоодушевљавања „због постигнутих резултата“ праћено је и невиђеним пророштвима или проценама, како би рекли политичари.

    Сви се углавном слажу у једном. Резултати су добри пошто статистика показује „тренд раста“, а из тога се извлачи закључак „да онима који су постигли тако добре резултате народ и на предстојећим изборима треба по ко зна који пут да укаже поверење“. А сви резултати, говоре носиоци јавних функција, „Црну Гору воде ка Европској унији“. Оно што ових дана слушају грађани Црне Горе слушају и грађани Србије.

    Када човек гледа и слуша све ово не може да не помисли да мед и млеко само што нису потекли са Ловћена док се нестрпљиво очекује „пријем у Европску унију“ као својеврсну обећану земљу.

    Међутим, мене су запањили медијски скрајнути извештаји психијатара и медицинских статистичара. Из дана у дан, из месеца у месец, из године у године рапидно се повећава број грађана који, очевидно после великог оклевања и одуговлачења, помоћ траже код психијатра. И не само то. Бенсендин и слични седативи су већ годинама најпродаванији лекови у апотекама. И у цркви у којој служим већ одавно примећујем да велики број људи који траже духовни разговор са свештеником износи идентичан проблем. Мислим да и у Србији ситуација ништа није боља.

    Кроз своју свештену службу Богу и роду уочио сам да није реч о особама које психичке болести носе од рођења или детињства. Углавном и у највећем броју случајева се ради млађим и особама средњих година. Не виде светлост, не виде радост, не осећају љубав, мрзе све око себе, не могу да се покрену, не раде ништа, нису ни за где, носе немир у души, пустош у срцу, а не знају ни где ће ни куда ће!?! Многи су и по више година на терапијама које их смлаћују и још више успоравају и отежавају.

    На жалост, о овоме не говори и са овим се нико не носи осим лекара и свештеника.

    Најтрагичније је што су све то људи из гласовитих црногорских кућа и што су то потомци оних див јунака са Круса, Мартинића, Граховца, Вучјег Дола, Скадра и Мојковца.

    У свим овим „новогодишњим статистикама“ нигде ни помена о личности, грађанину, појединцу, индивидуи, појединству. Нигде одговора на питање које се намеће: како се и на који начин „напредак и бољитак“ друштва остварује, а човек све више слаби и онемоћава у сваком погледу? Изгледа да ће, по овим статистикама и проценама, друштво бити на врхунцу онда када човек поптуно потоне. А увек је било обрнуто. Све опште, друштвене и државне успоне и напретке износили су телесно и духовно здрави појединци. Како је данас и на основу чега могуће да друштво напредује, а да човек све више слаби и онемоћава у сваком погледу?

    Ми свештеници знамо одговор. Кад човек изгуби духовни орјентир и морални закон онда изгуби и духовни пут, а кад изгуби духовни пут онда он тумара кроз прашуму савремених путева пропасти.

    Да ли ће се вође, понекад, на путу у „обећану Европску унију“ сетити да се окрену иза себе и погледају како у сваком погледу изгледа народ кога предводе? Време је да то што пре ураде!

    Дани божићног поста и долазеће божићне радости прилика су да подсетимо да ни правог друштва, а ни озбиљне државе нема без посве здравих личности и здравог народа.