ЈАВНОСТ

Пише Гостимир Т. Поповић, војнополитички аналитичар
prota49@yahoo.com   www.gtp.ovde.com

Врло често помињан термин “јавност” постаје веома актуелан за годину која је тек дошла (2009. године) посебно за Републику Српску и њено окружење, где се одвијају турболентни политички, али и други процеси од значаја за мир, развој, а неки богами и за опстанак.

Јавност, у опште политичком смислу, представља појам који означава;
 
а)    небројену масу појединаца – градјана који имају релативно трајан и активан однос према свим политичким збивањима у одредјеном друштву. Они тај свој однос изражавају преко својих плитичких ставова и политичке воље коју на мање више демократски начин испољавају у политичкој пракси.

б)    Сферу друштвеног живота која је различита од приватне сфере qудских активности. Јавност у овом смислу представља и друштвено поље политичко социјалних интеракција медју појединцима и друштвеним групама у процесу јавне комуникације са носиоцима извршних функција у систему.

Када општетеоријске поставке преведемо на практични језик свакодневних активности долазимо до стања у коме врло мало фактора поштује теоретска одређења а неки раде баш супротно од тога што наука, искуство и потребе налажу.

Конкретно, у процесу фамозних уставних промена или реформе или ко зна који ће све термин да употребе,  за које сада и врапци на грани знају да је циљ, свих из Федерације БиХ, многих из заједничких органа и огромне већине чиновника разних међународних организација и снага, да кроз нестанак уставних овлашћења нестане и сама Република, а вероватно и народ као њен творац и најбитнији елемент.

У овом послу, поред многих, искристалисала су се четири фактора;
1. Република Срспка,
2. Представници два кључна народа из Федерације БиХ,
3. Представници медјународних организација и снага те
4. многобројне невладине организације свих облика и провенијенција.

У односу према јавности присутна су два потпуно опречна односа која се изражавају према карактеристикама које су веома видљиве и јасне свима који имају и мало воље да сагледају реално стање;

Прво, Република Српска је овај процес, тешком муком, вратила у институције система које јасно и без двоумљења реализују политичку вољу. Организационо је све дефинисано од носилаца после, преко одговорности али и обавезе консултовања и обавештавања јавности.

Друго, представници политичких и свих других кругова из Сарајева уз здушну асистенцију групације мађународних представника и снага, невладиних организација и разних појединаца све чине да овај процес заврше подвалом о испуњавању неких “принципа европске уније” а којих у Унији ни практично ни теоретски једноставно нема.

У све ово се упетљао, као и много тога до сада његово величанство Високи, чији представник за штампу направи веома значајан допринос негативном односу према јавности (ко зна који пут). Али не само према јавности већ и према основним правилима организације рада у процесу доношења одлука. Позивање (насамо) представника политичких партија у “просторије” код високог и нагласак да се неће саопштавати шта се ради (читај домунђава), је школски пример како не треба да се ради, што само потврдјује да нико није проверио ниво знања код високог и око њега.

Рад политичких фактора и институција система у Републици Срспкој, за разлику од Сарајева и разних високих и ниских представника, представља школски пример као се реализује процес доношења одлуке заснован на политичкој вољи, демократским принципима и у складу са савременом организацијом рада.

Можда би било добро да на ову, али и друге теме, институције Републике Срспке позову на бесплатну обуку (или како би они рекли едукацију) представнике међјународних организација и снага, али у знак добре воље и политичке факторе из Федерације БиХ. Сигурно би имали много тога да науче, наравно ако хоће.