Поводом резолуције Савјета европе да се 11. јули прогласи за дан сјећања на геноцид у Сребреници

Одајући почаст свим жртвама рата, без обзира на њихову вјероисповјест, не можемо а да не примјетимо да је Резолуција Савјета Европе посљедица пристрасног приступа ратним догађајима на простору бивше БиХ, која не може водити помирењу народа на Балкану.

Ова Резолуција и пресуда Хашког суда, Хрвату Дражену Ердемовићу, припаднику војске Републике Српске, који је признао своје учешће у стрељању неколико стотина ненаоружаних муслимана и за то злодјело осуђен на свега 5-6 година, показује крајње лицемерије оних који стоје иза свега овог.

Зло у Сребреници се није требало десити, као ни зло у 57 српских села око Сребренице, који су починили Орић и његове присталице. И уопште зло у БиХ није се требало десити. Требао се десити мировини план или боље речено реализација Кутиљеровог мировног плана којег су прво прихватили и потписали представници сва три народа, а послије је господин Изетбеговић повукао свој потпис са тог мировног плана.

Доношење ове Резолуције показује да политичари Српске и Србије ништа нису радили да до ње не дође, или да дође  до оне Резолуције и одређивања оног дана који би био успомена на све невино страдале у БиХ без обзира на њихову вјероисповјест.

С друге стране, преко Резолуције, Савјет европе и Европска унија, одбијају од себе српски народ, привољевајући га да умјесто ЕУ тражи алтернативу у савезу са пријатељским државама, прије свега Русијом.