Фокуси Форда у Сирији

У мају бивши амбасадор САД у Сирији Роберт Форд изјавио је да је разлог његовог одласка из дипломатске службе било неслагање са политиком Беле куће према Сирији. Будући предавач вашингтонског Блискоисточног института вероватно је мало огрешио душу.

После неуспешног учешћа на страни опозиције у последњим међусиријским преговорима у Женеви, Форд, тада још де-јуре амбасадор у Сирији, изгледа једноставно није имао више посла. Још на зиму његова кандидатура је разматрана за дужност америчког амбасадора у Египту, али Каиро је јасно ставио до знања да му Фордова личност не одговара, и државни секретар САД чак није хтео ни да је званично предложи на разматрање сенату. Форда више нису имали куда да пошаљу.

То да је у Сирији он требало да реализује неке планове председника Обаме очигледно
је. Када је крајем 2010. године републиканска већина у сенату иступила против обнављања дипломатских односа са Сиријом, Обма је именовао својом вољом Форда за амбасадора. Стигавши у Дамаск два месеца пре почетка масовних нереда, Форд се први заиста бавио питањима супротстављања тероризму и чак изражавао саучешће поводом губитака сиријских снага безбедности у борби са тада већ активним у земљи исламистичким групацијама.

Ипак паралелно са тим он је почео отворено да демонстрира подршку САД ”световном” протестном покрету. Када је на лето 2011. године он без дозволе владе Сирије заједно са амбасадором Француске допутовао у град Хама захваћен нередима, где су на улицама већ стајале барикаде устаника и гомиле аутомобилских гума већ је било јасно чиме то може да се оконча. Али Форд је мирно изјавио: Мене не брине незадовољство сиријске владе, пошто морамо да покажемо своју солидарност са мирним учесницима протеста. Управо овај демарш називају искром из које се коначно разбуктао пламен грађанског рата. Да ли је такав развој догађаја желео председник САД? Није чињеница. Три године после почетка грађанског рата Форд се жали да ”администрација није желела да делује на одлучан начин на главном фронту сукоба власти и опозиције, тачније на војном. Али сам дипломата је видео свој задатак у заоштравању ситуације и њему је све пошло за руком.

Али држава усмерава своје амбасадоре и у друге земље како би они радили са њиховим владама, а не борили се против њих. И ако је главни фронт рада дипломате војни, а једини метод достизања својих циљева у међународним односима продубљивање јаза и претња примене силе, то су врло чудне дипломате.

Умешавши се у још један унутрашњи конфликт, немајући на својој страни ни угледне политичке лидере, ни уједињене унутрашње снаге, САД су добиле очекивани резултат. Између осталог на дипломатском фронту. У Сирију после последњих војних успеха владиних снага прећутно стижу представници европских и блискоисточних земаља ради обнове веза са званичним Дамаском. Чак у Француској, најактивнијом присталици САД у организацији свргавања актуалног режима, политичари све чешће говоре да би Париз требало да подржи курс спровођења реформи који је Дамаск предложио на самом почетку конфликта.

Форд очигледно није желео да у Сирији стекне славу новог Лоренса од Арабије. Али као и на претходним местима рада у Алжиру, Бахрејну и Ираку, Форд у Сирији је разарао своју личну репутацију као дипломата који учествује у сумњивим акцијама подршке опозиционих снага. Не чуди што су само гласине о његовом именовању за амбасадора у Египту изазвали у тој земљи протесте.

Још у августу 2011. године у програму Кристиан Аманпур « This Week » Форд је обећао да ће Асад и његова влада бити ствар прошлости. Три године касније прошлост је постао амбасадор Роберт Форд.

Вадим Ферсович,