Кончаловски не без узбуђења сазнао за учешће на Венецијанском међународном филмском фестивалу

Руски режисер Андреј Кончаловски прокоментарисао је вест о уљкучивању свог новог филма Беле ноћи поштара Алексеја Трјапицина у основни програм 71. Венцијанског фестивала, који ће бити одржан од 27. августа до 6. септембра. Овај филм говори о животу реалног човека – сеоског поштара Алексеја Трјапицина.

- Драго ми је што тако мали филм, снимљен на коленима за минималне паре, интересантан је не само мени и људима са којима сам радио на филму, већ је заинтересовао још неког. И није тако важно да ли ће бити награда или неће. Најважније је да је филм снимљен не за приказивање, већ просто из душе, изазвао интересовање. За мене је већ то максимум.

Према речима режисера, вест о томе да је филм укључен у програм Венецијанског међународног филимског фестивала он је примио са узбуђењем. Управо у Венецији започела је његова каријера, управо на том фестивалу најранији радови Кончаловског су били награђивани.

- Венецијански је фестивал моје младости. У Венецији 1962. године у конкурсу дебитаната награђен је мој семинарски рад Дечак и голуб, а филм Иваново детињство које сам радио са Тарковским добио је Златног лава.

Много касније филм Кончаловског Дом будала био је награђен на том фестивалу специјалном наградом жирија.

Размишљајући о филму Беле ноћи поштара Алексеја Трјапицина, Кончаловски је истакао да овај филм не говори о томе да је он решио да се врати теми руског села (један од најпознатијих филмова Кончаловског је Случај Асје Кљачине, која је волела, али се није удала и чија се радња одвија у селу). Стваралачки поступци, сматра режисер, ниус везани за нека конкретна решења.

- Једноставно хтео сам да узмем камеру и да одем даље од Москве, на север, да погледам како живе људи, да их схватим, рекао је Кончаловски. Нашли смо занимљивог човека, дошли код њега, упознали се. Наш јунак живи у Архангелској области и ради као сеоски поштар. А тамо је поштар главна карика која повезује. Некоме доноси пензију, некоме векну хлеба, некоме писмо, неком сијалицу. Било је занимљиво да се пропрати детаљно његов живот и живот људи са којима се суочава. Ја бих то назвао лаганим читањем живота, животописом, познавањем света. Приче има мало, али нема досадних прича, има досадних наратора.

Према речима Кончаловског, у новом филму нема професионалних глумаца, осим глумице Ирине Јермолове. То је живот реалних људи у реалном времену, то је покушај да се средствима филма размисли о људима и њиховом животу.