Пројекат деструкције 1. део

У другој половини ХХ века разрађен је принципијелно нов, ненасилан план за уништење традиционалних држава. Први пут у историји човечанства, као основни инструмент напада, стављене су у дејство манипулативне технологије. Раније су се оне такође користиле, али искључиво као помоћно средство. У новом типу рата акценат није стављен на индустријске и стратешке објекте, као у класичном рату, већ на свест. Идеолошко бомбардовање свести довело је до замене традиционалног погледа на свет, потрошачким. На основама тог туђег погледа на свет градио се светли мит о потрошачком друштву и тамни — о традиционалном. У државном организму су се, после таквих идеолошких бомбардовања, појавиле дубоке пукотине, у које су затим почели да забијају различите «клинове» — од дивљења према потрошачком начину живота до неморала. Гледано у целини, структура државе је почела да пропада. Нико, у суштини, није ништа схватао, зато што ни једна влада није сагледавала цео обим настале ситуације. Отпочети процеси прихватани су као стихијски. Ако су се против нечега државни лидери и борили, борили су се искључиво против последица. Они су трошили снагу на скраћење радног дана, повећање слободног времена и друго. Дубински корени проблема остајали су ван њиховог видокруга.
Уз помоћ таквих технологија пропао је СССР. Кроз пар десетина година разбиће и Русију. И то не силом, већ преко измењеног принципа формирања власти. Данас се у нашој огромној држави власт мора мењати стално, једном у четири године. Без обзира на то, какав је владар, добар, лош или златан, нови систем прописује да се он у сваком случају мора променити. Та новотарија не оставља у перспективи никакве шансе да се очува целовитост велике државе. Када се наруши темељни услов стабилности система — континуитет власти, земља ће се неизбежно наћи у власти група, састављених од малограђана-сезонаца. Даље ће, по логици догађаја, те групе почети да се међусобно сукобљавају око министарских места и ресурса. Колико год земља била јака, овакав систем води њеном неминовном слабљењу.
Данас, са дистанце минулих година, видимо да се све одвија као по правилу. Русија нема ни једну шансу да очува своју целовитост у условима демократије. Засад је спасава «небеска мана» у виду нафта-долара. Када не би било таквог поклона, Русије већ не би било. Та чињеница, да је Русија до данас очувала своју целовитост, не може се другачије назвати, него чудом.
Како би увидели да је пропаст неизбежна, треба схватити да свака власт по својој природи тежи ка постојаности и континуитету. То је њено природно стање. Ако се супротставите тој тежњи, отпочеће процеси разградње. Регуларна смена руководећег састава гарантује распад државе. То је чињеница, која проистиче из човекове природе. Не може владар који има власт на један сат, правити планове за два сата. Не може сезонски радник да се односи према објекту исто као домаћин. У систему владавине «калиф на сат» државно-стратешко мишљење замењује се тренутним-комерцијалним. А то, са своје стране, провоцира сталне прерасподеле у економској и административној сфери. Као резултат тога, руше се кључне тачке државне конструкције, расте социјална напетост. Када се достигне критична маса негативних појава, државна конструкција ће се срушити сама од себе.
Привремена власт није у стању да се супротстави означеним тенденцијама, зато што привремени радник не усклађује своје акције према дугорочном циљу, већ према мандату на који је добио власт. Краткорочни програми, оријентисани на тренутну корист, без генералног правца деловања, постају разарајући за друштво. И није ствар у личним особинама овог или оног човека, већ у суштини система. Од система зависи формирање типа свести и модела понашања. Људи увек поштују правила која диктира систем. Промените систем — мењају се и људи. Онај ко одређује правила игре, тај одређује и понашање играча.
Демократски избор власти може се назвати најмоћнијим средством за слабљење и разбијање сваке државе, а нарочито велике државе. У демократији се битка за власт претвара у битку коју воде технологије за манипулацију свести. Овакав изборни систем врши селекцију кадрова на тај начин што фактички пропушта на «кормило» само оне, чија су обећања вероватнија. Такав принцип попуњавања руководећих кадровских позиција значи - да ће све кључне позиције заузети људи са психологијом пљачкаша. Схватајући привремену природу своје власти, они ће тежити да узму што је могуће више, а да дају што је могуће мање. Они никада неће схватити власт као обавезу и начин служења народу и Отаџбини. За оне који су победили на изборима, власт је најпре «бесплатан» ресурс, који омогућава решавање материјалних питања и задовољење сопствених амбиција.
Данас се схватање улоге владе моделира условима који су настали под утицајем демократских процеса. Када су уместо јасних и разумљивих оријентира предложени крајње општи појмови: «слобода», «једнакост», «процват» и слични, власт је доведена у позицију да не разуме генерални правац кретања. И зато се она оријентише само на економију. Државно мишљење замењује се комерцијалним. Затим почиње слабљење и разарање индустрије, образовања, науке, војске. И то се дешава не зато што се држава у једном тренутку испунила лошим људима, већ зато што комерцијални приступ просто убија некомерцијалне институције. Чак се и економија, ако није усмерена на корист друштва већ на голи профит, претвара у усисивач, који исисава из друштва све сокове. У условима тоталне трговине, непријатељи треба да брину једино о томе, да комерцијализација политике и постојана смена власти буду присутни у животу посматраног друштва. Остало ће ићи својим током, зато што ће на тржишту преживети само онај, чија производња доноси више користи. Као што је лакше гурнути човека, него га подићи. То је услов којим је предодређен вектор развитка. Обратите пажњу на један веома занимљив детаљ из Русије. Сви протагонисти "наранџастих револуција" захтевају од Руса једно: да поштују Устав. Због чега су се Сједињене Државе одједном тако забринуле око поштовања закона у Русији? Због тога што тренутно важећи Устав за свој централни захтев проглашава - "проток кадрова". Овај захтев у Русији још ни једном није у пракси био потпуно задовољен. До дана данашњег, после свих превирања, империја постоји само зато што је очуван континуитет власти. КПСС, Горбачов, Јељцин, Путин – све су то карике истог ланца, који представља наставак совјетске власти. Систем се убрзано распада, али ипак постоји. Када континуитет власти нестане - систем ће пропасти. Земља ће личити на град, који је предат разбојницима. Слике са зида се неће красти на превару, већ ће се сећи ножем. Оно што сада гледамо – то није ништа у односу на оно што ће се десити када се прекине велики ланац континуитета. Прекинуће се и удариће, као код Некрасова, "једним крајем господара, а другим сељака" .
У бившим совјетским републикама, где је покушај нарушавања континуитета власти успео – као у Украјини, Грузији, Киргизији – почео је период активног распада. "Владари" извучени "ниоткуда", ускоро ће отићи у непознато. Њих ће заменити други, слични њима, и тако редом, све док агресор не одлучи да је жељени циљ постигнут. Када се заврше груби радови, нове земље ће се укључити у туђ систем. Најпре, ненасилним методама а затим, према ситуацији.
* * *
Отворено тржиште је организовано тако, да не пушта никога ко упадне у његову мрежу. Оно исисава ресурсе, не остављајући жртви никакве шансе. Људима се сервирају празни милозвучни слогани, позивају се на «очување слободе и независности». Као резултат тога – обманути људи својим рукама руше сопствену кућу.
Да би се искључио сваки облик континуитета, не препоручује ни проста смена руководећих лица. У чему би био смисао Јељцина заменити Путином? Процес распада се одвија сувише споро, и непријатељ се прибојава - да се за то време може десити нешто неочекивано, да може одједном сазрети нека нова снага, као што се у нашој прошлости више пута дешавало, и да Русија поново може постати снажна. Зато САД и кује гвожђе док је вруће. Да би се процес распада убрзао, кључне позиције морају прећи у руке опозиције. Нова екипа мора бити баш из опозиције. То гарантује потпуну смену вишег и средњег реда руководећих кадрова, и искључује сваки облик континуитета. Из опозиционе елите формираће се влада, чији ће чланови гарантовано бити људи микроскопског мисаоног опсега — јер они који другачије мисле просто не могу ни учествовати у игри «одбранимо слободу». Деловање «малих», када дођу на власт, одраније нам је јасно — они ће почети прерасподелу у економској и административној сфери. Чак и ако на место лидера дођу поштени људи, ништа се неће изменити. Са непоштенима ће се процеси пропадања одвијати брже, са поштенима мало спорије, али ће се одвијати у сваком случају.
Следећи корак је - преусмеравање енергије друштва из градитељског у рушилачки колосек. Нестабилност власти довешће на челне позиције велики број људи који не разумеју ситуацију и не знају шта да се ради. «Када држава одступи од закона, тада у њој настане много кнезова» (Пр. 28, 2). У таквој ситуацији огромна Русија мораће да се подели на низ патуљастих државица. Слична судбина чека све традиционалне државе. На пример, када се оконча разарање најважнијих центара Француске, западна Европа ће бити потпуно незаштићена. После пада Русије остаће незаштићена не само источна Европа, већ и читав свет.
Поставља се природно питање: шта је са САД, главном тврђавом тржишне демократије? Не треба се варати. У САД функционише непроменљива власт. Мења се само њен видљиви део. Снаге које одређују општи правац, остају неизмењене, тј. чува се континуитет и наследност власти. Отприлике онако, како је то било в СССР, где је било утврђено да народ бира власт. Разлика је само у томе, што је у САД изборна представа квалитетније осмишљена.
Европа је, у облику фашизма, први пут окусила плодове логичког развитка демократије. Али то још није оно најстрашније. У догледној будућности изборни систем ће донети још веће проблеме. Очевидна је тенденција све бржег смењивања влада. На пример, 2000. године Француска је, под притиском «општељудских прогресивних снага», скратила председнички мандат са седам, на пет година. Након пет година, смена власти је могућа, а након десет, обавезна. Дакле, у идеалном случају десет година, али шта је за Француску десет година? Чак и тих десет година није гарантовано. Велики број група, које претендују на власт, искористиће сваки реалан или измишљени повод како би сменили владу и заузели њено «топло месташце». Политичка борба се данас одвија не по друштвеним, већ по комерцијалним законитостима. Она је са собом донела конкуренцију и из ње проистекла правила, карактер и начине деловања.
У Русији, која својом површином премашује Француску, ситуација је још тужнија — прописана је измена власти на сваке четири године и на највише два мандата. У условима надолазеће енергетске кризе и проблема пренасељености планете, Русија, светска ризница сировина, са становништвом које полако нестаје, представља сувише привлачан залогај. Операција уништење те земље налази се у другој фази. Први корак је већ учињен, а то је — успостављање система који за свој главни услов истиче правило смењивања власти. Темељ за «наранџасту револуцију» је постављен. Кроз четири године смена власти је могућа, а кроз осам година смена власти је обавезна. Ако би у моменту могуће смене и било неке шансе за очување континуитета, то таквих шанси у моменту обавезне смене власти, не сме бити.
У таквим условима Русију не може одржати слабо руководство. Само веома снажно руководство може управљати таквом земљом. Али потпуна безидејност на њеном челу искључује могућност настанка праве снаге. Последња времена не обећавају ништа добро ни за Француску, ни за Русију. Версај и Кремљ личе на пролазно двориште. Оно што следи је слабљење и пропадање. Када нестану лидери, САД ће «прегазити» преостале делове света као тенк преко колиба од сламе. И никаква економија неће моћи да их заштити.
Не треба се заваравати нарастајућом економском снагом неких земаља, на пример Кине. СССР је била још моћнија, и где је она сада? Световна природа Кине садржи у себи зрна пропасти. Једном ће та зрна порасти и довести до истих разарања, као и у СССР.
Русија је опасна за САД не због своје економије, већ у првом реду, због свог потенцијала. Данас је то једина хришћанска империја, која је сачувала религиозну основу. Значај овог питања касније ће бити детаљније разматран.