Столеће и по „Алисе у земљи чуда“ – универзалног наратива непролазне вредности

•    Прича коју је за ближе својте напсиао  не књижевник,  него математичар,  Луис Керол
•    Лингвистичке  парадоксе,  игре и  смисловне забаве аутор  је преобраћао у уметност
•    Бајка - као жестока сатира  на математичку науку  тога доба написана  за изласке  и интелектуална окупљања
•    Бајка у којој су се настанили клошари - абсурдизми новог  века

На  дан,  4.  јула  1862.  настала је замисао једног од најинтригантнијих сижеја у светској књижевности који се слави као рођендан Алисе  пре него је коракнула у земљу чуда,  иако је написана тек три године касније,  у новмебру 1865. 

Тог дана,   пре  152  године  и још једну приде,   професор Унверзитета на Оксфорду Чарлс Лутвиџ Доџсон (Charles Lutwiddg Dodgson,  1832-1898) испричао је кћерки својих пријатеља, десетогодишњој Алиси Лидел, причу о девојчици која је побегла, трчећи за кунићем,  у Земљу чуда - причу која ће  угледати штампану  светлост дана  три године касније,  1865,  то јесте пре   једно и по столеће.

Први спомен о књизи  аутор под псеудонимом Луис  Керол бележи у свој дневник.

А дана 13.  новембра 1862,   професор са Оксфорд Чарлс Лутвиџ Доџсон, познатији под својим књижевним псеудонимом Луис  Керол  (Lewis Carrol),  прибележио је у свој дневник:

„Почњем  да пишем бајку о Алиси,  надам се да ћу је завршити до Божића. “

Тачно три године након тога,  појавило се прво издање  књиге   у којој  је прототип главне јунакиње  постала Алиса Лидел.

Алиси и њеном товрцу дајмео спмену ову


Професор одржао обећање дато малој Алиси

Доџсон-Керол је заиста одржао обећање  дато неко време  пре тога својој маленој пријатељици Алиси Лидел  и учинио   вечно бесмртним  своје име створивши једно од најпозатоијих светских књижевних дела:  бајку „Алиса у Земљи чуда“. 

Шетња у Окфорду која је ушла у историју светске књижевности

А све је почело на једној шетњи у Оксфорду која ће ући у историју светске књижевности.

Било је  4.  јула 1862.  кад је   Самуел Доџсон,  професор математике на  Christ Church college,  заједно са својим пријатељем,  преподобоним Робинсоном Даквортом пловио чамцем по Темзи узевши себи у друштво три кћерке ректора  колеџа Хенри Џорџа Лидела:  13-годишњу Лорину,  8-годишњу Едиту и 10-годишњу Алису, која, будући да је девојчица веома бистра и радознала,  замоли професора-зеку  да јој исприча било какву причу како би убила досаду.

По речима Кат Најтингејл из Музеја бајки,  који је  обновљен у овом универзитрском градићи поставши не само најпознатије излетише на Темзи  у време викенда,   него и место где се одигравају многе сцене из бајке о Алиси, - једна  од најпозантијих прича насталих у Енглеској,  у Оксфоду,  док је Луис Керол, прерастао у једног од најчувенијиј оксофордских  наратора прича,  па се отуд све што је с њим повезано   прославља у целом Оксфорду.

Интелектуално окупљање

Они који су тамо боравили сведоче  да је довољно само  се једном наћи у Оксфорду да би,  ако не баш сасвим могли проникнути, онда у сваком случају довољно добро схватити  да је ово место чак при свем обиљу најразноиврсније  туристичке понуде,  ипак довољно уникално  пре свега у својој интелектуалној затворености. У којој игра ума и маште неретко замењује све остало  па зато није зачуђујуће да се бајке за одрасле рађају баш у овом граду.

Алиса – књига за изласке и окупљања

Неисксуном читаоцу,  у које   обично  спадају деца, ни у ком случају није ни на крај памети да би „Алиса у земљи чуда“ могла бити својеврсна књига за изласке и окупљања,  како  су  је сачинили своји за своје, да она обилује другарским цртежима, досеткама,  намигивањем  и подсмевањем и да је  све то   на удаљености од времена и простора чак и за одраслог човека врло тешко за дешифровање.

Прототип Алисе,  права Алиса Лиделм приморала је аутора сижеја да он  своје приче на хартији  знатно скрати,  а кроз две године јој је поклонио рукопис  „Доживљаји Алисе под земљом” украшен сопственим цртежима.

Прича написана за „блиске својте“

По речима  Катје Рогачевске,  старије кустоскиње  источно-европског одељења Британске библиотеке,  тај рукопис је већ сад у електроснком виду  доступан сваком занитерсованом  читаоцу.

Прича написане за „ближе својте“ после првог издања 1865.  под насловом “Алиса у земљи чуда“ почела је да стиче  популарност и већ кроз неколико година била је  преведена на многе светске језике.
 
Алиса у земљи чуда - сатира на математичку  науку тога доба

Шта је уствари писао Керол,  то је у суштини  до дана данaшњег остала велика  неодгонетнута загонетка. 

Не тако давно,  2009, у часопису  New Scientist објављена је студија оксфордског математичара Мелани Бејли  под насловом:  „Alice’s adventure ‘s in algebra:  Wonderland solved”, у којој ова научница  излаже теорију о томе да је Доџсон,  као   заступник традиционализма у математици с примедбама  примао нова отркрића  до којих се дошло у тој науци,  као што је развој не Ееуклидове геометрије,  апстрактна алгебра која није повезана са аритметиком или геометријом,  као и теорију апстарктних бројева чија је популарност  била у порасту.

Тако је Бејли сматрала да је „Алиса у земљи чуда” уставри само сатира на математичку науку тога времена.

„Алису” је написао не књижевник,  него математичар

„Ја никаву сатиру тамо нисам нашао,  али је одмах  видљиво да  је то нaписиао не књижевник него математичар”, сматра математичар Миша Носик, вице-председник канадске компање АФОРЕ и наставља:

„Свидео ми се момент кад је Алиса множила 4 пута 5  и на разне бројеве и увек добијала резултат мањи од 20. Показало се (тако сам ја схватио из коментара) да се то десио зато што је Керол мењао  основу израчунавања -није користио  систем десетица,  него дванаестица,  тринаестица и тако  даље. Уосталом,  десетогидишња девојчица није у стању да множи у недецималном ситему израчунавања два броја, јер је за то потребан умни напор,  а њој није то успевало и тако је све  изгледало као шала.”

Када се смеју

Али и приступачнији хумор остао је у заградама не само  за многе читаоце,  него и за преводиоце Керола покушавајући, на пример,  да због  тога што нису могли схватити нивелацију многих  његових каламбура, па су неке речи и изразе успели да разумеју тек након што би прочитали коментаре.

Препоручује се, на пример,  да би се у потупности схватила  апсурдност у сцени испијања чаја и ликова  Шљапника  Мартовског Зеца, не би лоше  знати две енглеске   изреке:

„As mad as a hatter”   и „As mad   as  March hare”,  то јесте:  неразумник као Мад Хаттлер и безумник као мартовски зец  и тада цела сцена добија потпуно нову перспективу.

Лингвистичке парадоксе,  игре и смисловне забаве Керол преобраћао у уметност

Сергерј Куриј каже:

„Свако може цитиратии како хоће:   ту сви налазе  понешто за себе: књижевници,  физичари,   филмаџије. Он  је преобраћао у уметност  лингвистичке парадоксе,  игре, смисловне забаве.  То је потпуно чиста  игра ума, и то толико чиста да Керола можемо цитирати  где год хоћемо  било којим поводм,  то је као осмех без мачка,  а мачка може свако  доцртати.”

Много иновација у историј „Алисе “

У историји „Алисе”,  у томе како је она настајала,  има неоспорно много новаторског. У њој пре свега долази до  примене методе  кад  се од речи покушавају створити ликови, коју ће касније амерички  филозоф Чарлс Пирс назвати „сликарским хијероглифима”.

Данас  та техника  има широку примену у рекламама и титловима на филму и телевизији.

Апсурдизми новог века

Већ помињана Катја Рогачевска   овако размишља:

„Када  сам читала ’Алису’ у време Совјетксог Савеза,  апсурдизам те књиге био  је  веома актуелан,  као да се надовезивао и наслањао на тадашњу  стварност и стање духа. Нама је тада то било тако очевидно. Нисам сигурна да ли се та очевидност може препозанти и данас.”

Док са  своје стрне Оксофрд који  цени своју историју и своје наслеђе  настоји да   како год  може  сачува унутрашњи интелектуални потенцијал својих јунака и житеља,   дотле увелико  осећа да  му нови апсурдизам наступа за петама.

Данас би шетња одраслог човека са малом девојчицом била неизводљива

Сада,  150 година после  објављивања  „Алисе“,  слична шетња одраслог професора са маленом  девојчицом  била би већ немогућа - она би се једино могла извести под будним оком родитеља,  педагога и социјалних радника.

Лена Васиљева из Бодлианске библиотеке  је открила да  се у академским  круговима   у граду увелико расправља  о томе чиме би се управо  могло   објаснити Керолово приајтељство с девојчицама  узимајући у обзир да се професор бавио фотографијом и  фотографсиао обнажену и полуобнажену децу.

Да ли се Керол може третирати као педофил?

Сад се увелико дискутује да ли би се Корел могао   третирати као педофил или не,  и како све то предочити савременом читаоцу. 

„С тачке гледишта 21. века то и јесте педофилија,  док је са становишта викторијанске епохе  то било сасвим нормалмо. Цртежи обнажене деце  су се налазили на божићним честиткама јер је тада на такав начин уздизан култ детета: дечје тело се сматрало симболом анђеоске чистоте  и узвишене лепоте“,  објашњава Лена Васиљева.

Керолови биографи  истичу да се он једноставно понашао у духу свога времена,   и да  су све фотографије и цртжи - јер он је и цртао - настале у присуству  дечјих родитеља  и ни о каквим сексуалним прохтевима   није могло бити ни помисли.

Да ли је Керол био наркоман?

Да ли је Керол био наркома - ето још једног питања које поставља ново време.

Зар он није имао волшебне печурке које су помагале да се смањи или повећа,   а ту је и пуж    који пуши,  па флаша са непознатим садржајем,  из које пије Алиса.

 „Алиса …” - универзални наратив непролазне вредности

И  поред свега тога,  „Алиса у земљи чуда”је   одавно докзала своју непролазну вредност  и универзалност:  и деца и одрасли  настављају да је читају - неко само са задовољставом,  а неко  и са коментарима,  а неко можда и са нечим трећим,  али у сваком случају сви у њој проналазе и откривају нови смисао.  

Тако већ век и по од изласка из штампе,  а ако рачунамо  од настанка замисли  о „Алиси“,  и две-три године приде,  што не треба занемаривати. 

И нећемо.

Бранко Ракочевић