Амфилохије: НА­ТО глав­ни ``ку­вар`` по­ко­ља у свету и код нас

Се­ло Ми­ло­ше­ви­ћи код Плу­жи­на на­кон ви­ше ве­ко­ва по­но­во је до­би­ло цр­кву, са­гра­ђе­ну на те­ме­љи­ма не­ка­да­шње ко­ја је, ка­ко се прет­по­ста­вља, из­гра­ђе­на кра­јем 13. и по­чет­ком 14. ве­ка. Све­ти­ња је по­све­ће­на Св. ве­ло­ко­му­че­ни­ку Про­ко­пи­ју, а чин осве­ће­ња оба­вио је ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски Ам­фи­ло­хи­је са све­штен­ством и све­ште­но­мо­на­штвом у при­су­ству број­них жи­те­ља Ми­ло­ше­ви­ћа и окол­них се­ла Пи­ве. Св. Про­ко­пи­је, бе­се­дио је ју­че ми­тро­по­лит, био је чу­де­сан по сво­јој те­ле­сној и ду­хов­ној lе­по­ти, али је био у слу­жби ца­ра Ди­о­кле­ци­ја­на ко­ји је га по­слао са од­ре­дом да уби­ја хри­шћа­не у Алек­сан­дри­ји. На пу­ту до та­мо ја­вио му се Го­под и ука­зао му се кри­стал­но сјај­ни крст, на­кон че­га се Про­ко­пи­је од­ре­као вој­вод­ства и об­ја­вио да је хри­шћа­нин. Од­ре­као се, ис­та­као је ми­тро­по­лит, свих оних ко­ји су хри­шћа­не про­га­ња­ли и уби­ја­ли, а хри­шћа­ни стра­да­ју и да­нас. У Ира­ку и Си­ри­ји, где је цр­ква Хри­сто­ва би­ла кроз ве­ко­ве, да­нас је ру­ше, ка­ко је ми­тро­по­лит ис­та­као, Агар­ја­ни уз по­моћ Евро­пља­на.

– НА­ТО је та­мо глав­ни ку­вар то­га по­ко­ља, као што је био и ов­де код нас. Ви ов­де ко­ји жи­ви­те пам­ти­те на­ро­чи­то 1943. Стаб­на и До­ла пу­на бо­ла. Стра­шна су то вре­ме­на би­ла, вре­ме­на бра­то­у­би­ла­штва, на­си­ља и европ­ске ти­ра­ни­је. Не­мач­ка и ита­ли­јан­ска ти­ра­ни­ја, фа­ши­стич­ка, на­ци­фа­ши­стич­ка ти­ра­ни­ја, а ми смо ми­сли­ли да је то за­вр­ше­но 1945. го­ди­не, и да смо се осло­бо­ди­ли и од оне дру­ге ти­ра­ни­је, бољ­ше­вич­ке де­ве­де­се­тих го­ди­на. Али, шта да ра­ди­мо, са истих оних про­сто­ра са ко­јих је до­ла­зи­ло на­си­ље, по­но­во се по­ја­ви­ло, на­жа­лост, и ме­ђу на­ма зло и опа­ко се­ме бра­то­у­би­лач­ко, ка­зао је ми­тро­по­лит.

Гра­ђан­ски и бра­то­у­би­лач­ки рат, ре­као је он, на про­сто­ру БиХ и Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, по­но­во је „за­пр­жио“ НА­ТО, чи­је во­ђе су ура­ди­ле исто што и Хи­тлер и Му­со­ли­ни, мо­жда чак и го­ре, по­себ­но на Ко­со­ву. Та­да се то зва­ла оку­па­ци­ја, ка­зао је ми­тро­по­лит, а да­нас „осло­бо­ђе­ње Ко­со­ва“, а сви они ко­ји су бра­ни­ли отаџ­би­ну на Ко­сме­ту са­да у у Ха­шком три­бу­на­лу.

– Они ко­ји су бом­бар­до­ва­ли, по­ру­ши­ли 150 хра­мо­ва, хи­ља­де љу­ди по­би­ли, де­се­ти­не хи­ља­да ку­ћа ра­зо­ри­ли и на­род прог­на­ли, они се сад про­сла­вља­ју. Да су не­ка вре­ме­на здра­ви­ја и па­мет­ни­ја, он­да би Ср­би­ја и Цр­на Го­ра под­не­ле ту­жбу су­ду про­тив Клин­то­на, Бле­ра и Со­ла­не, нај­ве­ћих вла­сто­др­жа­ца и но­си­ла­ца бра­то­у­би­ла­штва у Евро­пи 20. и по­чет­ком 21. ве­ка. Не знам смем ли ја то ре­ћи, али то ка­жем с му­ком и са бри­гом, да под­се­тим и нас због на­ших не­сре­ћа и на­ших бра­ту­о­би­ла­шта­ва да се отре­зни­мо од то­га зла се­ме­на, али и њи­ма да по­мог­не­мо да се и они отре­зне и да нам не го­во­ре да су то људ­ска пра­ва, по­ру­чио је ми­тро­по­лит Ам­фи­ло­хи­је.

На­кон све­те ар­хи­је­реј­ске ли­тур­ги­је у но­во­са­гра­ђе­ном хра­му осве­штан је и пре­ре­зан слав­ски ко­лач, оба­вљен по­мен пре­ци­ма та­мо­шњих ме­шта­на, са­хра­ње­ним у не­по­сред­ној бли­зи­ни цр­кве, а бр­ој­ни вер­ни­ци при­су­ту­пи­ли су све­тој ча­ши при­че­шћа.

Цр­ква са­гра­ђе­на за 18 да­на

Бо­жи­дар Ру­жић, пред­сед­ник Цр­кве­ног од­бо­ра се­ла Ми­ло­ше­ви­ћи, за­хва­лио је сви­ма ко­ји су ра­дом и при­ло­зи­ма по­мо­гли да се цр­ква из­гра­ди. Ру­жић је ис­та­као да је зна­ча­јан при­лог дао ру­ко­мет­ни ре­пре­зен­та­ти­вац Цр­не Го­ре Вла­ди­мир Осма­јић, ро­ђен у Ми­ло­ше­ви­ћи­ма, и Зо­ран Осма­јић из Но­вог Са­да. По­се­бан до­при­нос дао је и Ни­ко­ла Ре­бић са по­ро­ди­цом ко­ји је за по­тре­бе цр­кве при­ло­жио и дио сво­је имо­ви­не. Је­дан од нај­вред­ни­јих не­и­ма­ра био је Ми­ли­во­је Осма­јић, а Ру­жић је на­гла­сио да су и број­ни дру­ги жи­те­љи уче­ство­ва­ли у град­њи, она­ко ка­ко је и оно­ли­ко ко­ли­ко је ко мо­гао.

– Цр­ква је из­гра­ђе­на и ста­вље­на под кров за 18 да­на. И љу­ди дру­ге ве­ре да­ва­ли су нов­ча­не при­ло­ге за из­град­њу ове цр­кве – ис­та­као је Ру­жић.

Ини­ци­ја­ти­ва за град­њу цр­кве у Ми­ло­ше­ви­ћи­ма по­кре­ну­та је при­је три го­ди­не. Књи­жев­ник из Пи­ве и њен не­у­мор­ни хро­ни­чар Ко­ста Ра­до­вић ис­тра­жу­ју­ћи и ослу­шку­ју­ћи при­че до­шао је до по­да­та­ка да у ста­ром гро­бљу у се­лу по­сто­је стећ­ци ко­ји су све­док жи­во­та тог кра­ја још у сред­њо­вје­ков­но вре­ме. Ра­до­вић је по­ја­снио да је то и утвр­ђе­но ка­да су про­на­шли стећ­ке од ко­јих је­дан при­па­да кне­зу Ми­ло­шу, по ко­јем се­ло да­нас и но­си име.

– Имао сам и бо­го­ја­вље­ње да се ту на­ла­зи и ста­ра цр­ква, пре­кри­ве­на зе­мљом. Мо­јим ро­ђа­ци­ма и при­ја­те­љи­ма из овог се­ла ис­при­чао сам то и за­мо­лио их да се ор­га­ни­зу­је­мо. Из зе­мље су се по­ја­ви­ли те­ме­љи древ­ног хра­ма, пр­о­на­шли смо и не­што грн­ча­ри­је – ис­при­чао је Ра­до­вић.