Запад продаo Курде Турској?

Немачки лист Шпигл објавио је нове драматичне обрте током сиријског рата. Америка је купила турску помоћ у рату против Исламске државе, оставивши на цедилу Курде.

Претреси домова џихадиста у Турској били су праћени великим хапшењима припадника Радничке партије Курдистана. Убиство 31 грађанина Турске током терористичког напада довољан је разлог за употребу војне силе против оних који су извели овај напад. Међутим, Влада Партије правде и развоја није предложила жртвама и рођацима жртава напада ни љубав ни жалост.

Почетком године објављена је била жалост због смрти саудијског краља, међутим Курди који су погинули током напада исламиста, по свему судећи, такву част нису заслужили. Ниједан представник Владе није се појавио на сахранама. Штавише, прошле недеље полиција је више пута применила сузавац против рођака погинулих, док је партијска пропаганда покренула кампању оптужби против жртава. Из овога следи закључак да, без обзира колико дивље звучи: Партија права и развоја нема ништа против да се убије 31 млади Курд. То се може искористити да се Турска на Западу представи као жртва терора и оправдају све остале мере.

Ово делује. Турска одавно није била објекат таквог таласа симпатија. Сви говоре: напокон је и Турска против Исламске државе. Међутим, САД су купиле турску подршку, издавши оне који су се најефикасније борили против ИД — Курде. Практично одмах, претресе осумњичених припадника ИД су почели да прате и претреси Курда. Сада постоји само једно питање — када ће турска војска да упадне у Роџаву, рејон који контролише сиријска самоодбрана курдског народа — укључујућу Кубани, чију обнову су покушали да помогну жртве експлозије у Суручу. Изјаве Американаца сведоче да се све то ради уз знање Вашингтона.

Ураво самоодбрана курдског народа спасила је езиде у Синџару. Сиријска самоодбрана курдског народа је држала Кобани и заузела Тел Абајад. Курди се боре са ИД не само војним путем, већ и другачијим моделом друштва: секуларизацијом, демократијом, борбом за права жена.

То се не може рећи о превише учесника у сиријском безумљу. Сада их Запад издаје у корист Владе која се последњих година залагала за потпуно другачији друштвени поредак — и унутар земље и изван њених граница. Абу Бакр ел Багдади је крвожедна фигура калифа, док је прави калифа Ердоган.

Са друге стране, Турска је „оставила“ ИД. За Турску калифат је био ништа више од инструмента за свргавање Асада и спутавање Курда. Међутим, тај почетак се лоше одражава на репутацију, а ИД све више и више је постао претња самој Турској. У свему томе постоји и унутрашњи аспект: Ердоган je дао на знање да се неће помирити са губитком апсолутне већине у парламенту. Он жели нове изборе на којима ће повратити своје старе позиције.