Стаљин и писци

На руском тв каналу „Култура“  емитован је ауторски програм Бенедикта Сарнова „Стаљин и писци“.

Прве две епизоде овог позантог руског историчара књижевности  биле су посвећене односу Стаљина према Максиму Горком и Демјану Бједном, а затим су расветљени односи совјтског диктатора  према двојици других значајних писаца његове епохе - Алексеју Толстоју и Борису Пиљњаку.

Сценарио је заснован на истоименој књизи овог позантог истраживача  књижевности  Стаљиноновг доба и  садржи однос Јосифа Џугашвилија  према  најистакнутијим писцимна  1920-1930-их година,  као и трагичне последице мешања власти у живот књижевних стваралаца.

Филм   о Аексеју Толстоју  посвећен је књижевнику   који је био приморан да плати својим талентом покушаје измирења ауторског „ја“  с „политичком неопходношћу“ .

Стаљин се старао о лепом изгледу своје  државе 

Аутор истраживцачког пројекта  „Стаљин и писци“, Бенедикт  Сарнов у својој мнографији истиче  да је Стаљин био преокупиран тиме  да излог државе изгледа  респектабилно,  као нека „марамица –свиленица“  у  очима светсог јавног мњења,  па у том смислу и совјетска књижевност мора бити на нивоу највиших достигнућа у савремениј светској књижевности.

Совјетским вођама је веома импоновало што имају на располагању једног грофа Толстоја.

То је  уверавало  и њих саме да нису скоројевићи,   некакви самозванци,  и да је гроф Толстој њихово природно окружење.

Све је то утицало да Алескеј Толстој добије вртоглавицу  од успеха, заслуга и  поштовања које према њему осећа  партијски државни врх Совјетске Русије.

Стаљин чекао да се освети Пиљњаку

У филму „Стаљин и писци.Борис Пиљњак“  је екранизована    судбина  уметника коме је отвореност коју је себи дозволио у „Повести неугашеног месеца“  била смртоносна.

Године 1926. у часопису „Нови свет (Новый  мир) објављена је „Повест неугашеног месеца „ тада већ познатог писца Бориса Пиљњака,  у којој је веома прозрачно наговештено да је смрт омиљеног народног комесара Фрунзеа на операционом столу  наручио Стаљин.

Права имена главних личности у овој повести  нису наведена,  али ником није остало ни најмање сумње  о коме се ради.

„Јосиф Висарионович се никад није журио,  умео је  стрпљиво да чека,  и са сигурношћу можемо рећи да је судбина Бориса Пиљњака,  трагичан крај његовог живота,  била решена  кад је Стаљин  прочитао „Повест неугашеног месеца“ .

Као доказ за ову тврдњу  је чињеница да је међу списковима за стрељање које је Стаљин  лично својом оловоком потписиавао  онај у коме је име Бориса Пиљњака“,   каже Бенедикт Сарнов.


Бранко Ракочевић