Интернет прокључао са захтевима за бојкот хрватских производа

Интернетом све више круже позиви за бојкот хрватских производа

Брендови хрватских произвођача на тржишту у Србији добро котирају и имају високу тражњу. Најчешће коришћени хрватски производи у Србији су минералне воде, зачини, сокови, кашице...

С друге стране, за разлику од хрватског тржишта, где су србски производи минимално заступљени, српске трговине већ годинама су преплављене производима из Хрватске.

Реципроцитет не постоји ни у најмањем обиму, поготово што се тиче минералних вода. Хрватска једноставно не жели производе из Србије, али с друге стране улаже велики новав у промоцију њених производа на србском тржишту.



Некадашњи члан Одбора за безбедност Скупштине Ненад поповић, каже да је хрватска обавештајна служба једна од најактивнијих страних служби у Србији.

"Хрватска већ дуже од десет година на све начине, политички, материјално и логистички помаже својим привредницима да буду што присутнији на србском тржишту. С једне стране, ради се о жељи да кроз монополе у области трговине утичу на стабилност домаћег тржишта, са крајњим циљем да истисну српске производе са полица наших супермаркета и замене их хрватским.

Србија је изложена својеврсном десанту хрватских „господарственика“ на српску привреду. Они су до 2012. у Србију уложили више од 530 милиона евра, а колико је хрватским бизнисменима србско тржиште важно сведочи и то да је скоро 20 одсто свих инвестиција које су уложили изван Хрватске, завршило у Србији.

А колико људи зна да сада србско тржиште у великој мери контролише Ивица Тодорић? А како и не би када је власник чак три велика трговинска ланца – Идеа, Меркатор и Рода. И уз то је Тодорић власник и фабрике сладоледа Фриком, фабрике уља Дијамант, фарме за тов јунади Планта у Футогу, кланице у Пландишту, Кикиндског млина, Нове слоге из Трстеника (фабрика минералне воде „Мивела“), а преко компаније Идеа недавно је преузео и два некада позната београдска биоскопа „ Јадран“ и „Вождовац“, који су годинама били затворени.

Само Емил Тедески има више фирми у Србији него сви србски привредници у Хрватској. Између осталог, хрватска Атлантик група Емила Тедеског власник је србских компанија Соко Штарк, Гранд пром, Паланачки кисељак, МултМта и Фудленд, па самим тим и ван граница Србије познатих брендова као што су „чоколадне бананице“, чоколаде „најлепше жеље“, „смоки“, „бакина тајна“, кафа „гранд“… Према подацима саме Атлантик групе, она је у првих шест месеци остварила 333 милиона евра прихода од продаје, од чега је око 76 милиона евра наплатила у Србији, уз раст прихода од 7,2 одсто, што је уједно и највећи раст на свим тржиштима у којима та компанија послује. У Србију су значајно инвестирале и друге хрватске компаније, као што су Нексе група, Виндија, Подравка, Лура, Кроација осигурање, Магма, Певец, М профил, Леваоница продукт, Нашице цемент…

При томе је додатни проблем што Тодорић у Хрватској поседује и велики број производних фирми, тако да није за потцењивање ни бојазан да ће у догледно време они са полица потпуно истиснути конкурентске производе из Србије. А широка је лепеза инструмената који се за остварење тог циља могу користити, од већих трговачких маржи, до плаћања скупљих „улазница“ за српске производе. И то је уједно и највећа могућа опасност евентуалне злоупотребе монополског положаја тако јаког трговинског ланца која може да проузрокује озбиљне ризике по економску безбедност наше земље.

Познато је и то да хрватске обавештајне службе, преко огромних буџета за оглашавање хрватских компанија у Србији, утичу на уређивачку политику одређених медија, обезбеђујући велики простор оним појединцима и организацијама које су отворени хрватски лобисти у Србији. То је и разлог зашто се у последње време поједине политичке личности, блиско повезане са Хрватском, тако често појављују у медијима.

Када се дубље анализирају економски односи Србије и Хрватске, видимо да је Србија између 2002. и 2013. повећала извоз у Хрватску чак 10 пута. То је податак који на први поглед делује заиста импресивно. Али веома је симптоматично да чак десет одсто од „извоза“ у Хрватску отпада на чврсте биљне масти и уља, а познато је да у ту категорију спада велики број производа Тодорићевог Дијаманта, који се налази на другом месту ранг листе највећих извозника у Хрватску. И у осталим извозним артиклима има доста робе која је произведена у србским фирмама чији су власници хрватски бизнисмени, а таквих је више од 200. За српске купце и власнике малих и средњих предузећа, чија роба не може да нађе пут до купца ако не уђе у продајне канале великих трговинских ланаца, веома је битан податак одакле долазе њихови власници.

У таквим случајевима не може се до краја искључити сумња да се ти производи извозе матичним компанијама из Хрватске и по нешто нижим ценама од тржишних и да се на тај начин профит из Србије практично трансферише у Хрватску. А то значи да се и део припадајућих пореза на добит не слива у србски, него у хрватски буџет! Ниједна озбиљна држава не би смела да дозволи овакве ствари, а сумње се лако могу проверити и – отклонити. Довољно је да надлежни упореде цене по којима се ти исти производи продају купцима из других земаља! А ако неко мисли да су овакве сумње потпуно без основа, нека се запита зашто је Србија 2012. извезла у Хрватску више сировог (1,92 одсто вредности укупног извоза) него јестивог уља од сунцокрета (1,71 одсто). Па коме се исплати да то ради? А према последњим подацима ПКС за девет месеци 2013. удео сировог уља од сунцокрета у укупном извозу је повећано на чак 4,38 одсто, док је удео јестивог уља смањен на само 1,14 процената! Исти ефекат се постиже и ако своју робу матичне компаније из Хрватске својим ћеркама-фирмама у Србији наплаћују скупље него купцима из других земаља. И док је за власнике тих компанија небитно да ли им новац стиже у леви или десни џеп, за потрошаче и државу Србију није свеједно."

Након забране Владе Србије за увоз хрватских производа, можда је ово шанса да Срби коначно почну куповати домаће производе.