Свака мајка свитац изнад жита песма Славице Јовановић 

Кућног прага чуварица , брђанка и узданица

глас јој  река жуборење , поглед цвећа бокорење ,

свакој мајци дете мило и сакато кад би било ,

да сви га пљују, куде , руже, не да пупољак своје руже .

Поглед мајке благосиља, њој си жила куцавица ,

разнежи је свака тајна , коју чита са твог лица .

Гороцветна , риданица , видарица , Светогорка ,

у срцу се ожилила ко мирисни струк босиљка .

Сви дворови света златни ,  помоћи ти болном неће ,

као благи поглед мајке , чуваркуће нежне  мелем ,

као росно праскозорје у пролеће ...

Руке њене  биљке лековите , чудотворне носе исцељење

и хиљаду хорова запева , рајских птица кад речи занеме.

Мајка то је мајчина душица , зарудела зора незаборава ,

њен загрљај траје вековима у колевци те мајка одњихала

и млеком те својим задојила , испод срца тебе је носила,

у светињу те на рукама однела, крстила те , за те се молила,

непомене и непроходе зауставила , на бели свет када те донела .

Срце њено пулсира за тебе  и кад је нема чују се Пулсари ,

у тамницу да јој баце чедо , биће светлост кроз пукотину што се појави .

А ти мислиш мајка није гладна, њој је битно да су деца сита,

иако је она најгладнија, дал ће за њу остати не пита .

Заискри јој суза у оку , али је вешто прикрива .

Мајка вечни свитац изнад жита

и на тиће своје поносита , не да ником да им скреше  крила ,

на пут прави мајка изводила , пред вукове и пред змије стала,

да би своју децу сачувала . Пред злотворе и пред крвопије,

Рука мајке квака од капије .

Кад крену светом ратови  и не врате се очеви ,

из згаришта огњиште васкрсне , босонога сачува детињства ,

залуд душман , крволок запишта .

Чува слику оца да се деца диче  и кад су удовице ,

монахињама су сличне ... Као да су закалуђерене ....

Наше мајке , песме видарице , надничарке , мајке ластавице....

Свака мајка,  мајка успаванка и кућног прага заувек чуварка .

Свакој мајци њено дете мило  да се као и богаљ  родило

и беспомоћно се уз њу приљубило

у образ је нежно пољубило .

На босиљак Босиљка мирише , на мајчину душицу још више

на босиљак и на босиљкачу , гледам мајку звезду Северњачу .

Њена душа и сада ме чува , бди надамном као сунце рајско ,

на мајчину душицу мирише , зато тај цвет тако прекрстише .

Ту је она и кад је нема више  

и кад нас  стигну године ко набујале реке ,

прати  поглед њен из прошлости далеке

и пупчаном врпцом везани за потомке и претке ,

и једном кад мајке постану и ћерке ,

увек се сете и увек долете птице рајске да подсете .

Све су наше мајке се Тројеручици  молиле

и биле часне, храбре и поштене ....

И увек се шапатом огласи , пратиће те  на крај света да си .

Рука мајке квака на капији ,  коју отвара и затвара време.

Једино су мајке - мајке безвремене ....

Славица Јовановић новинар и књижевник

са књижевног конкурса МАЈКА  објављено у књизи КК “Богољуб “ и ДСРП “Православље” 2015 .

ПРЕДСЕДНИК ЖИРИЈА Томислав Симић Калпачки

Белешка о аутору

Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и

књижевник .Аутор седам  објављених књига :Алилуја" . "Албатрос " , " И

уби дрво човека" ,  "Небом лете Церски саморасти" , "Косовски црни

косови" , "Подсмевач " , " Златовез муња" У рукопису још пет књига.

Добитник више књижевних награда и признања .Добитник специјалног

признања Академије" Иво Андрић" - Београд за 2007. год. 2008 .год. и

2014.  за објављене књиге .Живи у Мачванском Прњавору .