Данас је Видовдан

Србска православна црква и њени верници обележавају данас Видовдан, празник посвећен Светом великомученику кнезу Лазару и свим србским мученицима који су погинули у боју на Косову 1389. године.

Данас се на литургијама у свим православним храмовима помиње страдање које је оставило вечну поруку на историју, етику и традицију србског народа.

Видовдан или празник сећања на косовску погибију обележен је црвеним словом у календару СПЦ, а за назив празника везује се Свети Вид који је, према „Прологу“ владике Николаја Велимировића, пореклом са Сицилије, а хришћанство је задужио подвизма у време цара Диоклецијана, великог прогонитеља Хришћана.

Исти датум у календару СПЦ помиње се и као празник старозаветног пророка Амоса – славе србског кнеза Лазара који је погинуо на тај дан, а у навечерје празника се својим велможама причестио у цркви Самодрежи на Косову. Према „Прологу“, СПЦ истог дана слави и свог патријарха Јеферма, кога је Сабор изабрао 1375. године и који је „1382. венчао кнеза Лазара за цара“.

Као што хришћани у страдању и васкрсавању Исуса Христоса виде наду за боља времена, тако је и ова битка носила наду за неко будуће ослобођење целе нације.

За име кнеза Лазара Хребљановића, косовске јунаке и битку везане су многобројне легенде, па и косовски циклус српске епске поезије који је сачувао од заборава велики део српске историје пре и после пада Србије под власт Отоманске империје, у којима се Косово, уз православље и светосавље, слави као непресушни извор српске духовности.

Према предању Цркве, уочи боја на Косову кнезу Лазару се јавио анђео Господњи, а његове речи забележио је народни пјесник: „Којем ћеш се привољети царству дал’ земаљском или небескоме?“ Народни песник бележи истовремено и речи човекољубивог и христољубивог Лазара који позива српске витезове да се „као Христови ратници“ супротставе најезди „Алахових ратника“: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека“.

Надирућој турској војсци предвођеној султаном Муратом, на подручју река Ситнице и Лаба супроставила се много мања србска војска предвођена кнезом Лазаром Хребељановићем. Дуге припреме и на србској и на турској страни говориле су јасно да се ради о великој борби. То се видело већ и по том што су на бојно поље кренула и оба владара лично – кнез Лазар и султан Мурат са два сина Бајазитом и Јакупом.

Косовски бој одиграо се 28. јуна 1389. године.

Подударности косовског и хришћанског мита су очигледне: кнез Лазар између царства земаљског и небесог бира ово друго, кнежева вечера уочи боја јесте као последња (тајна) Христова вечера, Вук Бранковић произведен је у Јуду, Милош Обилић, који је убио Мурата, произведен је у Светог Петра који брани Христа у Гестименском врту, а Косовка девојка је новозаветна жена мироносница.

Након битке тело кнеза Лазара је сахрањено у његову задужбину, манастир Раваницу, да би у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем било пренесено у фрушкогорски манастир Врдник.

Лазарева жена, кнегиња Милица, после мужевљеве погибије се монаши и узима име Јефимија, а по предању, заједно са женама погинулих србских војника, основала је манастир Љубостињу.

Свети кнез Лазар, задужио је православну цркву борећи се за хришћанство и градећи цркве и манастире. Његове задужбине су манастири Горњак и Раваница, која је посвећена Светом Вазнесењу Господњем, где данас почивају његове свете мошти, враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.

На србским православним иконама Свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсеченом главом у левој, као симбол мученичке смрти. Видовдан је и дан жалости, па је србски народ задржао обичај да се на овај празник не игра и не пева.

Сећајући се једне од највећих погибија српске војске и србских велможа на челу са кнезом Лазаром Хребељановићем, 1389. године, србски народ слави моралну победу косовских јунака, које је СПЦ сврстала у ред великомученика који су се као последње хришћанско упориште супротставили најезди ислама и надмоћне Отоманске империје.

На месту битке, на Газиместану, као ендемска врста, постоји црвени косовски божур, а по народном веровању у поноћ, уочи Видовдана, реке постану црвене и потеку узводно.