У корист регионалне стабилности

У Београду је одржан историјски састанак председника Србије и Хрватске Бориса Тадића и Иве Јосиповића. Историјким га је назвао српски председник. Хајде да пробамо да размислимо у чему је његов значај.

Као прво, он је одржан. Пре тога нормалном разговору двојице државних лидера сметали су косовски лидери, који су на све регионалне форуме са завидном редовношћу позивани као представници независне државе, чинићи самим тим немогућим Тадићево присуство.

Као друго, стране су учиниле главно - потврдиле су спремност на успостављање добросуседских односа и јачање стабилности у региону.

У том погледу ЕУ врло добро „примирава на мир": схватајући да је то као кад у сопствени стан усељавате породицу која се налази у процесу развода, Брисел неће звати у Велику Европу две земље које се суде једна са другом са масом нерешених противречности.

И Београд и Загреб то схватају, зато се Тадић са Јосиповићем договорио измеђуосталог да пробају да реше проблем узајамних тужби за геноцид. Мада очигледно не ради се само о ЕУ. Дружељубивим изјавама двојице лидера заиста желимо да верујемо. Са једном малом оградом - о томе познати српски новинар Бранко Влаховић.

Евидентна је жеља председника Бориса Тадића и Иве Јосиповића да се нормализују односи између суседа на Балкану. Дакле, не само између Срба и Хрвата, него свих, који живе на Балкану. Дакако, ту простора има јако пуно, и два председника су одличан пример да се види, да кад људи имају добру вољу, могу да се нормализују барем донекле односи. Жеља председника су једно, а друго је колико су спремне политичке партије у обе земље да подрже њихове иницијативе за нормализацију односа. Колико се стварно изменио однос Хрвата према Србима и Срба према Хрватима је основно питање у свим анализама, могу ли садашња два председника да учине корак напред у побољшавању односа Србије и Хрватске.

После победе Јосиповића на изборима у Хрватској многи су стекли осећај да односи Загреба и Београда могу да се покрену са мртве тачке. За разлику од свог претходника Месића, Јосиповић на Косово за сада не иде у посете, по свету не агитује за признавање нове балканске репулбике. Даље, за разлику од претходног лидера, не умишља да је војни стратег и не размишља о нестанку Републике Српске. Коначно, Јосиповић признаје да је његова земља 90-их година такође потпомогла политику која је донела смрт, рат, разарања и талас избеглица, чиме је између осталог својевремено изазвао гнев код премијера Хрватске Јадранке Косор, али никако не код присталица нормализације у региону.

Ипак, остаје мноштво нерешених питања, која се тичу ратних злочинаца, повратка избеглица, заштите права националних мањина. О једном од таквих питања - српски новинар Бранко Влаховић.

У Хрватску се вратио симболичан број избеглица. То су углавном стари људи. Млади Срби, који су се избегли са својим родитељима и родбином из Хрватске, већ су се снашли у Србији, неки већ раде, а неки уче. А у Хрватску не могу да се врате из простог разлога, што им нико не нуди посао. То је главни разлог због чега у Хрватској међу повратницима нема младих људи, већ су се вратили старци, који ће биолошки одумрети, и куће и имања Срба у Хрватској могу заиста да остане потпуно празна.

 
И да не заборавимо главно политичко питање - Косово. Хрватска, као што је познато, не само да је признала независност покрајине, већ је и једина од балканских република својевремено подржала Косово приликом отворених расправа на Међународном суду у Хагу. Тешко је истовремено побољшавати односе са земљом и са онима који су откинули њен део.

Тадић и Јосиповић у Београду су чак размотрили ко је од њих у ком виду спорта бољи. Испоставило се - Јосиповић у фудбалу, Тадић у кошарци. Желимо да се надамо да у будућем дијалогу Хрватска и Србија неће почети да играју на балканском терену ове две врло различите игре истовремено.