Немачка: више емоција него аргумената

Члан управног одбора Федералне банке Тило Сарацин (Thilo Sarrazin) је у вези с проблемом миграција рекао - и то више пута - апсолутно све што је сматрао за потребно. Време је да политичка елита Немачке остави нападе и да пређе на пословни део дискусије. Ако је Сарацин у заблуди, да покаже у чему се она састоји, с аргументима, без емоционалних заклињања на ивици хистерије. Уместо тога страсти се све више распаљују. Епитети „расиста", „непријатељ муслимана", „противник миграната", чак и „десни популиста" и даље пљуште, као из рога изобиља, праћени позивима - протерати јеретика из управног одбора банке, искључити га из СДПГ. Међутим, грдње још никад нису замениле аргументе. Наш дописник Сергеј Гук и специјални дописник Олга Тарасова позвали су руског и немачког стручњака да изнесу своје мишљење.
 

Које изјаве Тила Сарацина су дале повод за негодовање политичара? Правник Клаус фон Донањи (Dohnanyi), бивши министар образовња СРН спреман је да брани банкара пред сваким судом. Сарацин тврди да број социјалних потрошача - странаца и домаћих Немаца - стално расте због високог наталитета у овим слојевима. Самим тим ефикасност заједничких достигнућа друштва непрестано пада. Да ли је то чињеница? Јесте. Даље: Сарацин нипошто не тврди да је интелектуални ниво Турака или Арапа испод европског, не напада њихову религију. У својој књизи он не оптужује све муслимане од реда, већ само онај њихов део који не жели да се интегрише у друштво, одбацујући учење језика и сам образовни систем. Донањи подсећа на „крокодилске сузе", које „зелени" проливају поводом „насилне германизације" миграната, за које су власти покушале да уведу обавезно учење немачког језика. Међутим, такве не занима ништа осим примања социјалне помоћи. Зар није боље да у том случају остану у својој домовини? Не сме се дозволити да се у Немачкој развијају „паралелна друштва" с традицијама које су Немцима туђе.
 

Изузев размишљања о генетским националним специфичностима у књизи се не може наћи ништа друго што има везе с расистичким теоријама. И 62 одсто становништва СРН по последњој анкети подржава банкара због његове формулације питања које одавно боли. Још 18 одсто је спремно да одмах ступи у партију Сарацина ако она буде основана. Против „грађанског погубљења" Сарацина залаже се значајан део базе СДПГ. Раскол је у ХДС/ХСС. „Правимо се да први пут за то чујемо," изјавила је бивша председница бундестага Рита Зисмут (Süssmuth), ХДС. Посланик бундестага Јирген Тоденхефер (Todenhöfer), ХСС, негодовање због Сарацинових теза, које шире средства за масовно информисање, назвао је „фарсом".
 

Зар су сенке из прошлости толико уплашиле многе немачке политичаре? Мишљење главног научног сарадника ИМЕМО РАН, германисте Александра Кокејева: „Мислим да није у питању само сенка из прошлости. Немачке политичаре је јако уплашила или довела у недоумицу реторика, извесне изјаве чији је тон, по мом мишљењу, недопустив. Треба имати у виду послератну историју Немачке и њен специфичан однос према емиграцији. Међутим, то је у још већој мери повезано с бројем миграната, пре свега Турака. Ово је распалило дискусију, заоштрило атмосферу. Међутим, чини ми се да се ради о томе што су у оштром, покаткад недопустивом тону била постављена питања која се годинама нису разматрала, а она се врло оштро постављају за целу Европу, а за Немачку с њеном муслиманском емиграцијом посебно. Мислим да ће кад се страсти слегну, почети дискусија о постављеним питањима. У Немачкој је оваква дискусија неопходна."
 

Оштрије оцене упућене сународнику изразио је немачки политиколог, професор социологије Арно Клене (Arno Klönne): „Тило Сарацин је и раније, пре изласка ове књиге био познати демагог. Као такав, он је, разуме се, својим именима назвао неке реалне стваре доносећи притом ипак неке потпуно неодговарајуће закључке.
 

    Почео је од „ударања" у крајње проблематична друштвена осећања као што су „Немачка је за Немце", односно, од основног неприхватања и антипатије према имиграционим групама. Овакве појаве имају свој историјски корен. Сарацин је гласно изразио идеју о томе да СРН не треба тако много да инвестира у развој социјалне државе. Такође је солидаран с мишљењем људи који се залажу да се само високо квалификованим имигрантима дозволи улазак у земљу - за својеврсну социјалну „селекцију". Што се тиче осталих - неквалификованих, оних који већ живе у земљи, испоставља се да управо они провоцирају разноразне наступе - од потпуно разумних до апсолутно радикалних.
 

    Не смемо заборавити на то какву улогу у распиривању свих ових расположења играју средства за масовно информисање, која нам на све начине и врло сликовито причају о свему што улази у Сарацинове тезе. Истовремено, у овим тезама постоји нешто тачно, али и изузетно експлозивно.
 

    Природно, у току следећих месеци у Немачкој ће се ова тема бурно разматрати, пре него што постане јасно чиме Сарацин шпекулише и у чему греши."
 

    У сваком случају, немачки политичари на једном треба да буду захвални Тило Сарацину, без обзира на то како се односе према њему. Он је бацио камен у политичко вештачко језеро преко којег се навукла жабокречина.