Млади старци

Људи у годинама не журе да прогласе себе старцима. До таквог закључка дошли су енглески социолози из Лондонске економске школе. Они су истраживали самоспознају људи до 65 година. У анкети су учествовали људи у годинама из Русије, САД, Кине, Бразила, Енглеске, Француске, Италије, Шпаније, Немачке, Аустралије, Мексика и Индије. Резултати су зачудили научнике.
 

Испоставило се да са 65 година људи у свим земљама, осим Кине, не признају да је почела старост. Без обзира на озбиљне године, они осећају још довољно снаге и енергије за самореализацију. И сматрају да ће старост наступити онда када пређу осамдесету. Најоптимистичније расположени су Мексиканци и Руси. После 60. живот тек почиње, сматра руска 65-годишња пензионерка Љубов Бељтјукова.

Многи млади људи сматрају да је са 60 година човек већ одслужио своје. И да нема ни захтеве, ни жеље, и да су све његове могућности исцрпљене. Али са узрастом се појављује време да се човек коначно позабави собом, да оствари оно о чему је сањао раније, али није могао да уради. Зато многи пензионери почињу да компонују, да цртају, да пишу књиге или да путују - колико им средства допуштају. Неки се уписују на факултете, стичу образовање. И ако је младост време за социјалну реализацију, после одласка у пензију појављује се могућност самореализације. Пензионер и старац није једно исто. Живот после 60-е тек почиње.

Ово мишљење дели 70% анкетираних руских грађана и половина анкетираних из других земаља од 65 година старости. За њих реч старост се асоцира са појмовима немоћ и беспомоћност. Док се они осећају делатно и спремни су да се брину не само о себи, већ и о ближњима.

Занимљиво је да се не плаше сви доласка старости. 30% грађана Русије намерава да решава проблеме старости тек када она наступи. Исти поглед у будућност има 15% анкетираних у читавом свету. При томе 64% руских грађана уверено је да ће се о њима бринути деца, док у већини других земаља родитељи посебне наде у млађу генерацију не полажу. И осигуравају се разним полисама за старост.

Енглеске социологе брине то што се у свету јасно испољила тенденција када деца не само да не желе, него и не могу да се брину о старијој генерацији. По мишљењу истраживача, то је везано са последицама светске финансијске кризе, повећањем броја развода, порастом становништва које стари и другим факторима.

Масовну ревизију људи свог узраста и појаву великог слоја „младих" пензионера социолози повезују са увећањем дужине живота. Ако је педесетих година прошлог века он износио у просеку 47 година, дана се увећао до 68. И ови још сасвим социјално активни људи данас постају значајан политички фактор. Њега не могу да не узмају у обзир владе, које данас разматрају могућности увећања пензионог узраста.