После Довила

Сви се ми налазимо у истом чамцу, када је реч о реалним опасностима 21. века - ове речи немачког канцелара Ангеле Меркел на руско-немачко-француском самиту у Довилу најбоље одражавају актуелне геополитичке реалије. Данашњи изазови безбедности проистичу не од некадашњег сукоба два војно-политичка блока, већ од оних терористичких, екстремистичких и других снага чија мета је и Русија, и земље ЕУ, чак и САД, одвојене Атлантиком. Није случајно што чак председник Француске Никола Саркози, који је својевремено оштро критиковао Москву за њену политику у погледу Источне Европе, данас назива Русију пријатељском земљом. Тему наставља коментатор Петар Искендеров.
 

У ведећим западним престоницама дешава се несумњиво ревидирање вредности у погледу развоја односа са Русијом. Ипак не предају се ни они који, упркос реалности, настављају да сматрају Русију не партнером у борби против глобалних изазова, већ непријатељом. Обе ове тенденције очигледно се виде у светским одизивима на резултате самита у Довилу.
 

Две деценије после окончања хладног рата ратни стратези низа земаља НАТО-а и Русије размишљају о актуелној архитектури бебзедности, пише амерички лист Њујорк Тајмс, посебно истичући пристанак руског председника Дмитрија Медведева да учествује у новембарском самиту НАТО-а у Лисабону. По мишљењу издања, будућа стратегија Северноатлантске алијансе која се сада размата у Бриселу може да створи нове могућности за успостављање тешњих веза са Москвом. Реч је о превладавању управо таквих погубних разграничења у Европи о којима је у интервјуу за Глас Русије говорио амбасадор Шпаније у Русији Хуан Антонио марк Пужол:
 

По нашем мишљењу, 20. век може се сматрати трагичним, зато што је он постао век разграничавања, при чему у многим случајевима вештачких са историјске тачке гледишта, каже наш саговорник. И једна од негативних последица датих разграничавања по његовом мишљењу је сукоб Русије и Европе који још увек постоји по његовом мишљењу, мада је Русија апсолутно европска земља.
 

Између осталог, није случајна ни наведена ограда листа Њујорк Тајмс о низу НАТО земаља које размишљају о проблемима безбедности. Сарадња две важне европске државе, Немачке и Француске, са Русијом не допада се свима. Американци се љубоморно односе прама свим покушајима европљана да успоставе сарадњу са Москвом прескочивши Вашингтон. Тим пре што формат тројке реанимиран у Довилу Американце живо подсећа на њихове сопствене проблеме. Јер корен актуелног руско-немачко-француског самита сеже у фебруар 2003. године, када су се тадашњи лидери три државе Владимир Путин, Жак Ширак и Герхард Шредер окупили на вечеру у старој берлинској крчми До последње инстанце. Они су декларисали тежњу да створе неформално удружење које ће моћи да буде противтежа америчким плановима за упад у Ирак. Иако тадашњи тројни савез није спречио америчко-британску војну операцију, он је помогао Европи да спасе образ и да постави односе сарадње Москве, Париза и Берлина у читавом низу праваца, не само политичко-дипломатских, већ и трговинско-економских. Ево шта је рекао тим поводом у разговору за Глас Русије словачки експерт Душан Керни:
 

Радује што се овај формат препорађа. При чему вредност је управо у неформалном карактеру - тада је лакше наћи тачке додира. Русији, Немачкој и Француској то, како смо се уверили, полази за руком.
 

Што се тиче САД, оне су, како сликовито пише британски лист Фајненшл тајмс, у последње време престале да врше претходни утицај на европске послове, пошто су до гуше у проблемима Авганистана, Ирана и Кине која јача.
 

Између осталог, ако САД љубоморно гледају на зближавање Русије, Немачке и Француске због сопствених геополитичких прорачуна, став одређених снага у Источној Европи у многоме се објашњава субјективним моментима. Многи у Пољској, Мађарској, прибалтичким земаљама навикли су да гледају Русију као перманентну претњу независно од тога који је век, једном речи, не заборављајући да редовно користе руске енергетске ресурсе. Ево и сада пољско издање Наш дзеник видело је у самиту у Довилу ни више ни мање него претњу преосталој Европи. Стратешка сарадња Немаца, Француза и Руса треба да буди најозбиљније бојазни, пише лист, и још више загрева страсти: Егоистична политика Немачке, посебно председника Француске, не само да разбија европско јединство, већ прети европи као таквој. При чему у проводнике сличне претње издање је убројало и генералног секретара НАТО-а Андреса Фога Расмусена - због тога што се усудио да позове Русију на сарадњу у ПРО.
 

Шта да се ради, за земљу која се за време бившег председника САД Џорџа Буша надала да ће посредством пројекта ПРО постати непотопљив амерички носач авиона, осећај увреде сасвим је разумљив. Али какве везе он има са општом европском безбедности? И какву алтернативу нуде присталице изолације Русије? Није ваљда да је све то исти пакт против Коминтерне их 30-их година који је гурнуо Европу у други светски рат?