Цару царево, а богу божије

Дуги спор између музејске заједнице Русије и РПЦ због имовине религиозне намене која се налази у власништву државе, прети да се отегне на још неколико година. Ових дана историчари уметности су припремили потпуни списак цркава и манастира на територији Русије, поделивши све на три категорије. У једну од њих су ушле оне религиозне грађевине које могу бити без поговора предате РПЦ. У другој су зграде чија се неопходност предаје доводи у сумњу. Трећа, која садржи преко 50 цркава и манастирских комплекса, практично забрањује РПЦ чак и да претендује на њих.
 

Списак и тим пре детаљна градација објеката религиозног култа изазвала је у Московској патријаршији не само чуђење, већ и сумњу у његову законитост. Јер у чудан катастар су ушли како цркве које одавно припадају РПЦ, тако и оне на које црква и не претендује. Па и то што је списак састављен без учешћа православног свештенства, наводи на помисао о неискрености намера музејске заједнице да разреши отегнути спор, приметио је у интервјуу за нашу радиокомпанију представник Московске патријаршије свештеник Георгиј Рошчин.
 

Несумњиво, Руска православна црква са пажњом ће се однети према списку који нуде историчари уметности. Ипак ова питања треба да се решавају заједнички уз учешће представника РПЦ, како се не би усијавала ситуација око процеса предаје појединих објеката. Како би сви схватали шта је прописано у закону. Јер у њему има изузетака поводом предаје појединих објеката религиозне намене власништву РПЦ. И што је најважније, потребно је испољити суздржаност и добру жељу за сарадњу на опште благо – и историчара уметности и очувања споменика културе, како би црква коначно стекла у свом власништву оно што јој је својевремено било незаконито одузето.
 

Може се разумети представник Московске патријаршије који се брине о повратку црквене својине. Ипак и историчари уметности и музејски радници имају своје резоне због којих ометају процес црквене реституције. Један од њих је то што стурчњаци нису уверени колико црква у потребној мери може да осигура неопходне услове за очување историјских споменика културног наслеђа Русије.
 

Између осталог, у савременом свету постоје примери како се споменици од државног значаја мирно налазе у власништву религиозних организација, и то не изазива никаква питања. Шта више, владе низа земаља последњих година враћају РПЦ њену својину у иностранству, која такође представља јединствене архитектонске и историјске комплексе и ретке предмете религиозног култа. То је Свето-Никољско подворје у италијанском граду Барију, црква Светог Николе у француском граду Ници, Сергијевско подворје у Јерусалиму, неколико плацева у Палестинској националној аутономији. Сасвим недавно у Русију из САД враћен је чувени благовест Свето-Даниловског манастира.
 

У Русији се данас такође појављује све више преседана, када и Црква, и музејска заједница иду једна другој у сусрет. На пример, Старицки Свето-Успенски мушки манастир. Обитељ су основали 1110. године монаси Кијевско-Печерске лавре. Од самог оснивања она је псотала један од центара духовног живота Централне Русије. Почетком 20. века за време богоборачког режима обитељ је била затворена. Истина, здања нису била срушена, већ искориштена за у то време јединствен музејски комплекс. По количини и значају својих експоната Старицки музеј је постао један од најбогатијих у свету чак је био укључен у каталог Лајпцишког приручника светских музеја. Сасвим недавно музеј је добровољно напустио зидове манастира и у потпуности га предао Цркви. Московска патријаршија је уверена да је Старицки манастир упечатљив пример исправне организације предаје религиозних некретнина, које су се раније налазиле у власништву државе.