Откуд неонацизам у савременој Европи

9. новембра обележава се Међународни дан против фашизма, расизма и семитизма. Овај датум утврђен је у знак сећања на такозвану Кристалну ноћ, која је означила почетак истребљења Јевреја у фашистичкој Немачкој.

9. новембра 1938. године у Трећем рајху започела је прва масовна акција физичког насиља против Јевреја. По наредби нацистичких власти у десетинама градова Немачке и Аустрије за једну ноћ јуришни одреди су убили 91 Јевреја, на стотине је рањено и убогаљено, на хиљаде су подвргнути уништавањима, многи су ухапшени и послати у концентрационе логоре. Те ноћи било је срушено и спаљено 267 синагога, на хиљаде трговачких и комецијланих предузећа, стотине јеврејских кућа. Назив Кристална ноћ потиче од разбијених излога и прозора јеврејских продавница, култрних објеката и станова. После Кристалне ноћи су уследиле гасне коморе Аушвица и 6 милиона жртава Холокауста.

Сећајући се на то какве плодове доноси расна мржња, када постаје државана идеологија, пре свега важно је сетити се од чега све почиње. Зато што малих појава нацизма, од којих је некада почела велика европска трагедија, има и сада довољно у савременој Европи.

Истина, данас покрети нацистичке оријентације не рачунају на атисемитизам, истиче политиколог Алексеј Макаркин.

Када су десни радикали подизали тему антисемитизма, за становништво Европе то се испоствило превише одиозно: тамо постоји искуство рата и они схватају до чега могу да доведу сличне идеје, до каквих ужасних последица. А као друго, антисемитизам није толико популаран у Европи, пошто су многи Јевреји асимиловани, они су обични чланови друштва и мало по чему се издвајају.

Зато антиемигранстка тема никако не може да се назове периферном. Европски становник сваког дана се суочава на улицама својих градова са све већим бројем представника друге културе, који често и не покушавају да се европеизују, напротив, труде се да подвуку саопстени, неевропски идентитет. Све већи психолошки притисак рађа у свести неких европљана збуњеност и страх, жељу да се прибегне радикалним мерама, жељу да се добије заштита. А на таквој основи добро се развија неонацизам, чешће скривени, ређе јавни. Тако да неонацизам у Европи нису бајке, сматра Алексеј Макаркин.

Неонацизам постоји, и он сеослања на страхове, предарасуде, на страх пред емигрантима, на жељу да се добије подршка од чврсте руке, која ће доћи и увести ред. То је својствено многим земљама, и онима у којима су слабе демократске традиције, и онима у којима је демократија рекло би се укорењена.

Испољава се и известан умор европљана од традиционалних елита – таквих исправних, политкоретних и обазривих. Када друштву досади њихова бескрајна опрезност, оно почиње да тражи нешто радикалније.  Ипак овде постоји и позитивна страна: ради се о томе што десним радикалима временом такође досаде и понекада брже него добронамерне странке. Наставља Алексеј Макаркин.

Када десни радикали освајају битне успехе на западу, пролазе у парламенте, понекада чак у владу, као што је било у Аустрији или Холандији, испоставља се да су они слаби као администратори. Тачније они су у стању да артикулишу неке идеје, да вичу на митинзима, да освајају популарност, између осталог уз коришћење ксенофобне реторике, да грде емигранте. Али када се нађу на власти, испоставља се да су превише слаби да предузимају озбиљне одлуке.

Тако успех радикала може да се претвори у разочарање њихових бирача. Са друге стране, у друштву се појављује узвратни покрет, који може да се назове антифашистичка мобилизација.