Икаровски пад неолибералног капитализма

Да је неолиберални амерички систем у критичној ситуацији говори и одлука Федералних резерви САД да у посустали финансијски и економски сектор да се упумпа нових 600 милијарди долара које су наравно без икаквог покрића.Ову одлуку су критиковали разумнији људи попут немачког министра финансија, а немачка канцеларка Меркел је оштро реаговала на амерички протекционизам који настоји да смањи немачки трговински суфицит према Америци. Дакле и у официјелним круговима се могу чути речи отворене критике јалових покушаја спасавања дефектног неолибералног поретка.
 

Критичари поретка и критичари критичара
 

У протеклом периоду се могло чути да су промотери и заговорници неолибералне идеје почели да одступају од ње па чак и да се одричу својих досадашњих ставова. Стиче се утисак да се готово ниоткуд појавила маса критичара овог концепта или барем његових кључних елемената те да сада многи, барем на Западу отвореније критикују тај до сада доминантан дискурс.
 

Исто тако се стиче и утисак да су и до сада упорни критичари овог система и погледа на свет се некако уморили, па и повукли са попришта идејне битке иако се противничка војска изнутра колеба. Дуге године често и наизглед безнадежне борбе је проредила редове бораца против тржишне идолатрије, а преостали борци су често прилично огорчени и усамљени. Сад када би могли да сасвим легитимно па чак и од неких медија толерисано пласирати сопствено „критичко мишљење“ они као да прихватају својеврсну самоизолацију. Стога ће или променити приступ и прилагодити своју причу новим околностима и комуникацијским каналима или ће то урадити нека нова генерација критичара. Чини се да је реалније да се деси ово друго.
 

Проблем старе школе критике неолибералне парадигме је претерана апстрактност с једне и доза огорчености „што нису били схваћени“ са друге стране. Исто тако је проблематичан недостатак способности да се на модеран начин и близак младима пласирају ове идеје које због разорне кризе имају данас много већу проходност. Они су врло често и по идејном стилу и по коришћењу медијских техника „људи неког прошлог времена“ иако је време сазрело за њихову критику неолибералне догме.
 

Но кључни проблем овог критичког дискурса је то што је у њему много јасних и истинитих запажања о негативним странама глобализације и неолибералне идеје и праксе али није успео да формулише довољно јасну и једноставну алтернативу владајућој „причи“.Критичари критичара глобалистичког система их увек подсећају на то слабо место речима: „Добро све то можда и стоји али шта је алтернатива, какав ви то програм и каква решења нудите данас?“ Они су у праву није више довољно анализирати дефекте једног система и испразно дебатовати са адвокатима система већ настојати понудити излаз из критично лоше ситуације.
 

Осим тога, када се ради о систему који директно детерминише кључне аспекте живота целе светске популације и чије функционисање, а као што видимо и урушавање оставља далекосежне последице, онда је посебно што се тиче старих и нових критичара тог концепта и разумевања критике од стране шире јавности веома важно наћи заједнички именитељ међу критичарима промашеног и погубног концепта „глобалног потрошачког друштва“ као и тежити некој врсти међусобног повезивања да би се створио активан фронт отпора владајућој идолатрији. Међусобне поделе, неспособност да се повежу и координишу, па и корумпираност од стране естаблишмента умањује могућност формулисања и наметања алтернативе доминантном систему. Све те слабости остављају простор неуморној неолибералној пропаганди за даље неометано дејство и покривање све веће зјапеће рупе како у финансијској тако и у идејној сфери.
 

За настанак актуелне глобалне економске кризе, јавност је први пут могла чути у лето 2007. године када је објављен крах америчког хипотекарног тржишта. Више информација и конкретних података о кризи финансијског и економског система, стигло је у јесен 2008. године, с тим што су светски званичници тада ставили ограду да ће иста трајати до краја 2009. године, убедивши добар део јавности да ће то тако заиста и бити.
 

Постојећа глобална економија, у правом смислу те речи јесте глобална јер је економски систем тако постављен, да су кроз међународне финансије, неометано кретање капитала из једне државе у другу, берзанско пословање, банкарски систем, сви учесници вишеструко увезани и крах на једном пољу не може оставити без последица други сегмент пословања. Такође, сасвим је јасно да се од више облика коцкања и шпекулативног играња на разним „берзама“ скоро нико није уздржао. Ствар је само у томе да је до информација о губицима из тог виртуелног дела финансијских игара негде тешко доћи, а негде чак не постоји ни свест да је старој пракси дошао крај. Осим тога, пошто се старе навике тешко мењају, пре неколико месеци је одјекнула вест да су банкари и други финансијски играчи, средства влада својих земаља, поново употребила за ова легална коцкања, а не спашавање економије, па чак кроз те послове и зарадили. Дакле коцкарска економија или економија лажне ковнице новца је јача од кризе и од разума.
 

Шта да се ради?
 

Нема на хоризонту ни озбиљних мера за савладавање кризе. Информације о њеним ефектима су малобројне и толико разуђене да их је тешко све похватати и заокружити у целовити слику. Ипак, не може се више сакрити неизвесност и криза у међународном монетарном систему, огромне количине новца вештачки упумпане у финансијски сектор, неодрживост неприкосновеног тржишта и неконтролисана потрошња ограничених ресурса.
 

Ако је тешко и дати конкретне савете шта урадити са уштеђевином, како сачувати посао, где живети и како планирати, крајње је време да од пасивних потрошача којима медији испирају мозак постанемо ствараоци и произвођачи живота и да мислимо својом главом.Ако и не будемо на најбољи начин доносили одлуке без "личног банкара", били примећени без новог аутомобила, третирани свим могућим услугама модне индустрије, бар ћемо бити као појединци и као народи припремљени за епилог виртуелне и шпекулантске економије и краха једног крајње лошег система и поштеђени манипулација и пропагандних усмеравања. Многи још увек покушавају да лете на икаровски гордим крилима неолиберализма, арогантно не примећујући да је тој причи дошао крај и да крила лепљена тржишном похлепом почињу да се одлепљују. Захваљујући томе, пад ће бити још оштрији и јачи, а отрежњење болно и суморно. То наравно неће бити крај света већ крај света онаквог каквим га познајемо.
 

Западне елите се већ извесно време спремају на социоекономски колапс система и на могуће немире, побуне и револуције. Војске се трансформишу у професионалне снаге које имају функцију и унутрашњег очувања поретка пред могућом и вероватном провалом беса и незадовољства сиромашних и незадовољних маса. НАТО пакт добија нову „функцију“ – постаје и пас чувар једног трулог поретка и милитантна брана пред могућим унутрашњим изазовима. Тако се и ужурбано учлањивање балканских држава у овај војни савез види и као геополитичко заокруживање контроле САД над овим кључним простором али и као алиби механизам за интервенцију уколико прозападни режими буду угрожени од стране незадовољних маса. Но јасно је да се уласком у натовске структуре те државе подвргавају новом степену контроле те да губе кључне елементе своје националне слободе.
 

Шта онда да се ради у оваквој ситуацији? Пре свега потребно је спасавати оно што се спасти може и мора. Пре свега фокус мора бити на очувању народа и државе. Да би се то успело потребно је систем поставити тако да се очувају виталне функције по сваку цену – пре свега ред у друштву и производња оног најважнијег – хране и енергије. Они који у времену кризе буду имали довољно хране и енергије ће бити стабилни а сви други ће бити изузетно угрожени.
 

Ово подразумева кризни менаџмент у државама и подвргавање привредног живота принципима националне економије (што заправо испод жита и раде водеће светске силе). Владе морају играти много активнију и стратешки оријентисану политику која има за циљ безболно спуштање система на нижу „радну температуру“ и омогућавање стабилно функционисања виталних функција (одбрана, безбедност, енергија, комуникације и храна). То подразумева и активну улогу владе у подстицању сопствене производње, не толико извозно оријентисане (јер у кризи нема толико простора за извозни бум) колико оне која је фокусирана на задовољавање сопствених потреба. Нека врста самодовољности у енергији и храни је неопходна у искушењима која су пред свим државама. То једноставно значи да се ммфовски савети слушају али да се ради све супротно од тога (или готово све) да би се створила стабилна национална економија која треба да преброди велике таласе криза и надолазећег хаоса и да уплови у луку мира и стабилности.

Бранко Радун,