Фаина Савенкова: Заборављене судбине

07.05.2021. год.

Листајући старе породичне албуме, загледам се у лица на пожутелим од времена фотографијама. Људи сасвим обични, ништа на њима особито. Многе од оних, чији је живот забележио непристрасни негатив, ја чак и не познајем. А не знам ни како су се нашли, у том заустављеном тренутку прошлости, баш поред мојих рођака, како су им се путеви укрстили. Различите судбине, готово заборављене и изгубљене негде на страницама историје. Историје, коју су они сви заједно стварали, често жртвујући јој не само своја имена, него и своје животе.

Моја прабака се родила и провела детињство много западније од Луганска, са друге стране Дњепра. Три сестре, које су сувише рано одрасле у рату. Деца, која су остала без родитеља и која су преживљавала у нељудским условима – била је то тада сурова свакодневица. Прабака већ две године није са нама. А далеке 2014, док смо на ТВ гледали извештај о бандеровској бакљади у Кијеву, она је само рекла: «Зашто их све четрдесет пете нису докрајчили?»

Бака је знала шта говори: само због магле, ти исти, које данас називају херојима, нису дошли до њиховог села. И управо зато су моја прабака и њене сестре остале живе. И зато и ја данас постојим. Данас ми је тешко да разумем, како се то догодило да су се напори многих сведока Великог Отаџбинског рата да се успостави мир у нашој земљи, а сами њихови животи, претворили у прах и обезвредили за само неколико година. Зар је могуће остати равнодушан, држећи у рукама старе фотографије својих прадедова и прабака? Зар не пожелимо да разумемо зашто су они постали онакви, каквим их памтимо: снажни, пуни љубави, радосни због обичних ствари? Негирајући и преписујући њихову прошлост по свом нахођењу, зар ми не издајемо не само своје претке, него и сами себе? Ја у ствари немам одговоре на сва та питања.

И мислим да их ни многи други немају. Али оно што имам, јесте вера да ће садашње грешке бити исправљене, пре него што буде касно. И у Кијеву ће опет одавати пошту онима, који су ослобађали тај град, а не онима, који су убијали његове житеље. Веза покољења је у тежњи ка миру и стваралаштву ради среће своје деце, а не у тежњи да се све поруши. Чини ми се да је то оно најважније, чега се морамо сетити уочи празника Победе. И више никада то не смемо заборавити

Фаина Савенкова је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике. И шампион у теквондоу. Има само 11 година и завршава шести разред. Много воли Србију и Емира Кустурицу. Фаина пише позоришне комаде и приче. Објављивали су је познати часописи из Русије и ЛНР, добила је неколико награда.

Превео: Владимир Кршљанин

Извор
Танјуг
/ vostok.rs

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Смјена на врху: Глово гаси свјетла у БиХ, а домаћа Ордера пали моторе

Глобални гигант Глово напушта БиХ, а домаћа апликација Ордера преузима тржиште доставе хране. Ресторани и купци масовно прелазе на поуздано домаће рјешење — које своју мрежу већ шири и...