Није вјера тврда у јачега

 

Пошто је вук успио да се лако домогне плијена, он се опет преговара сад са Плавоњом да изда Рудоњу како би само њему остала сва паша и обећао му да га неће напасти. Пошто је Плавоња издао Рудоњу, вук је кренуо на њега. Он сам није могао да се одбрани од вука. Плавоња се зато позва на вуково обећање и рече: “Зар ћеш погазити задату ријеч, вуче?”

 

Вук му одговори: – “Није вјера тврда у јачега!” Тако су на крају сви волови били поједени, јер их бројачнао није било довљно да би си могли бранити.

 

Басна је веома кратка, али носи јако поуку. Приказује типичну ситуацију у којој је група слабијих заправо јача од када се удруже. У овом случају група су три вола, да их је било и шест ситуација би била иста, јер је вук одвлачио из групе једног по једног. Да би у томе успио, морао је да обећа задњем од њих да ће да га поштеди. Али као и увијек у оваквим случајевима, обећање траје само док онај који обећава од њега има користи, на крају се обећање крши.

 

 

Управо у томе главна је поука приче и она је изражена у последњој реченици.  Није вјера тврда у јачега. Односно, онај који је јачи, који влада ситуацијом, не мора да одржи обећање. На жалост, ову поуку често заборавимо и управо зато допуштамо да нас изневјере лажним обећањима. Што је најгоре, у овој басни су другови-партнери први почели са издајом, што ситуацију чини још гором.

 

У томе лежи поента приче – људи су спремни за мало личне безбјендости и удобности да издају своје пријатеље. И увек их издају вуковима, шта је у овом случају метафора за властољубиве људе, који касније без милости изневјере сва обећања и договоре.

Окупоатори користе ове чињенице вјековима, правеће подјеле међу истим народом покорене државе, дијеле их и завађају, окречу једне против других. Једнима обећавају повластице, савезништво, другима пријете. Тако су чинили на овим просторима Турци, Аустроугари, и остали.

Тако су окупаотри стварали нове народе и нације сукобљавајући их с оним од којих су постали.

Резултат је био страдање и оних који су остали вјерни својим коријенима и оних који су настојали да се додворе окупторима.

Кажу, да волови нису превише интелигентни, па је вук искористио тај њихов хендикеп. 
Да ли из ове басне и досадашње историје могу да извуку поуке Срби, Муслимани, Бошњаци, Црногорци, покатоличени Срби или ће на крају лукави вук све да их леквидира?