Избор „Руског Букера“: руска Јулија

Престижну руску књижевну награду „Руски Букер“ ове године је добила Јелена Кољадина с романом „Крст од цвећа“.
 

Занимљиво је да две године за редом ову награду добија жена-писац. Иако су оснивачи на церемонији доделе награде у Москви (2. децембра) упорно уверавали да Букер није феминистички оријентисан. Сама Јелена Кољадина је, насупрот томе, признала да је у младости просто била одушевљена идејама феминизма. Јунакиње свих њених једанаест љубавних романа су жене, што се каже, с карактером. Вероватно и ауторка, 50-годишњакиња, рођена на руском Северу, у Вологодској области, такође поседује изузетан карактер. Јелена Кољадина се сећа како се појавио роман „Крст од цвећа“:
 

1995. године постала сам аутор часописа „Космополитен“ и одушевила сам се идејама феминизма. Почела сам да проучавам све што сам могла о улози жене у историји, о доприносу жена цивилизацији. Једном сам купила две књижице западних аутора о вештицама и у једној од њих сам прочитала кратку реченицу: „1672. године у граду Тотми (то је данашња Вологодска област) због оптужбе за чаробњаштво била је спаљена жена по имену Теодосија“. Толико ме је потресло што су моји земљаци спаљивали вештице, да сам овај цитат преписала у своју књижицу. Око пет година сам носила у себи о замисао романа о вештици. Писала сам га годину и по дана, увек ноћу, можда је због тога он пун телесних радости, телесних наслада, у суштини, то је утисак о сексу и љубави касног средњовековља.“
 

 „Крст од цвећа“ представља још и лингвистички експеримент. Врло је могуће даће први утисак који ће читаоци стећи од романа Јелене Кољадине бити говорни шок. Дело се буквално шарени од срамних речи из 17. века – да је написано савременим језиком ауторка би била оптужена за коришћење нецензурисане лексике. Међутим, списатељица ове старе речи пореди с драгим камењем, које би веома украсило данашњи руски говор.
 

Књижевни секретар „Руског Букера“ Игор Шајтанов је у свом интервјуу за „Глас Русије“ изнео своје асоцијације, које је изазвао роман Јелене Кољадине „Крст од цвећа“.
 

То је причао Јулији која нема Ромеа – о руској Јулији из 17. века. То је потпуно неочекивани преокет, који ће читалац схватити, кад се пробије кроз овај чудан језик, понекад увредљив за савремени слух. Али он не може да не осети да у томе постоји нека дивна свежина, неочекиваност, која рекао бих, превазилази формате у веку форматизоване књижевности.
 

Нажалост, у неформатизованости романа „Крст од цвећа“ крију се озбиљни минуси: с његовим преводом на стране језике могу се појавити скоро неразрешиви проблеми.