Небојша Јеврић – писац као адвокат убогих, сведок рата и чувар српске културе

У разговору који можете погледати у целости на крају разговора, Јеврић говори о томе како је још у детињству „бранио убоге и несрећне“, како му је породица говорила да ће постати „адвокат сиротиње“, не слутећи да ће та реченица постати његова животна судбина – само у књижевности, а не у судници.

Писац као сведок, не као посматрач

Јеврић није посматрао рат са безбедне дистанце. Од Славоније до Пећке патријаршије, од Крајине до Косова, он је рат проживео, бележио и преживео. Говори о призорима које нико није желео да објави, о фотографијама које су завршиле у Хиландару јер за њих није било места у медијима, о „дедоциду и бабациду“ који никада нису добили своје музеје, архиве и истину пред светом.

Посебно потресне су приче о ноћи проведеној у сали са мртвима, о телима старих људи који нису желели да напусте своја огњишта, о злочинима који су остали без имена и без правде. То нису анегдоте – то су сведочења.

Српске духовне комите – борба за културу

Једна од централних тема разговора јесте појам „србских духовних комита“ – људи који се боре за очување културе, идентитета и сећања, не оружјем, већ стварањем. Јеврић отворено говори о, како каже, „НАТО арту“, денaционализацији културе, наметању туђих естетских и вредносних критеријума и опасности да заборав постане званична политика.

По њему, култура је прво бојно поље и последња линија одбране једног народа. Ако се она изгуби – све остало је већ изгубљено.

Лице као највећи пејзаж

Један од најдубљих момената разговора односи се на људско лице. Јеврић тврди да је лице највећи пејзаж на свету, јер се на њему исписује цео живот. Уметник, било да је писац или сликар, мора да буде међу људима – јер само тако може да разуме шта је човек.

Упозорава и на лица на којима „ништа не пише“ – јер, из ратног искуства, управо су она најопаснија.

Истина не путује лако, али ипак стиже

Разговор се дотиче и Јасеновца, Пребиловаца, егзодуса Срба, заборављених жртава и чињенице да су генерације одрастале без права на истину. Ипак, Јеврић верује да се нешто мења, споро али сигурно, и да је дужност сваког писца, уметника и појединца да својим делом спречи да једно име буде заборављено.