Република Молдавија: покушај „деконструкције“ земље и народа

Процеси, који се анализирају у књизи молдавског политолога Богдана Цирдје „Република Молдавија: деконструикција земље и народа“ (*) тичу се и многих савремених држава. Оперишући појмом нације као „социјалне конструкције“, Б.Цирдја показује како се може демонтирати (деконструисати) нација, транжирајући је на саставне делове – националне традиције, симболе, митове, празнике, ликове хероја и друге елементе националне самосвести.
 

Прва етапа деконструкције Молдавије  покренута је почетком 1990-их година, када је уз активно учешће покрета „Народни Фронт“ зацртан курс у правцу  уједињења са суседном Румунијом. Заједно са независношћу Молдавији су даровани и симболи нове државности, који су били у раскораку са историјском традицијом и нису се нарочито разликовали од румунских: застава и грб, химна „Пробудите се, Румуни!“ уџбеници  „Историје Румуна“, називи административно-територијалних јединица  (жудец) и валуте (леј). Устав Молдавије из 1994. године фактички је копиран са румунског.
 

Придњестровски оружани конфликт довео је до територијалонг раскола молдавске државе и до увођења руског мировног контингента. На територији бивше Молдавске ССР фактички су се појавиле три нове политичке творевине: Република Молдавија, Придњестровска Молдавска Република и Гагаузија, која је 1994. године добила статус аутономије. Истовремено је  са тим  почео и масовни одлив становништва - одлазак многих хиљада радноспособних људи у иностранство трбухом за крухом.
 

Економске реформе 1990-их година, које су спровођене по канонима  „Вашингтонског консензуса“ довеле су до тога, да је БДП Молдавије пао до 36 процената од нивоа 1990. године, а спољни дуг достигао 65 процената домаћег бруто поризвода. Либерални реформатори, који су разорили индустријски потенцијал земље у суштини су лишили државу створене за време СССР економске базе, што је учинило немогућим њено независно постојање. Буџет се почео формирати 70 процената на рачун спољних зајмова и укидања ПДВ на увозне робе.
 

У то време у Молдавији су се почеле размножавати различите Невладине организације, финансиране на рачун европских, најчепће румунских донатора. Р.Цирдја наводи три основне функције тих организација:
 

- мониторинг деловања власти, прикупљање информација за иностране спонзоре;
 

- промовисање западних вредности, пропагирање свега румунског, стварање баријера на путу спровођења „проруске политике“;
 

- стварање предуслова за смену власти поред осталог путем уличних демонстрација – протестних митинга, опседања појединих институција, протестних шетњи итд, (узгред речено, те Невладније организације данас активно митингују против стварања умерено-проруске левоцентристичке коалиције ПКРМ –ДПМ).
 

Уопште и у целини, „унионистима“ (онома који се залажу да  Молдавију апсорбује Румунија) пошло је за руком да створе претпоставке за проглешење Молдавије  „неодрживом државом“... Тај процес је  зауставњен са доласком на власт 2001. године ПКРМ, која се одредила за курс у правцу очувања молдавске државности. Међутим, потпуну победу над „унионизмом“ молдавски комунисти  нису успели да изборе, па је после парламентарних избора априла 2009. године почела друга етапа деконструкције Молдавије.
 

Посебни део рада Богдана Цирдје посвећен је трагичним догађајима 7. априла 2009. године, када се у Кишињову догодио изрежирани од стране одређених политичких снага напад на молдавску државност, који је означио старт читавог семиотичког програма за смену традициоанлних молдавских симбола. Аутор посебно скреће пажњу на освајање симболичког простора молдавске нације и  каже, да је нација, лишена традиција и хералдичких симбола, осуђена на непостојање.
 

Од 2004. године тек до граница Молдавији се приближио НАТО, а од 2007. године и Европска унија. Руководство републике је почело осећати снажан притисак од стране тих организација, а такође, што је посебно важно,  од стране Румуније, која је отворено изнела своје територијалне претензије према Молдавији. Присуство руског мировног контингента у Придњестровљу почело је нарочито бринути Северно-Атлантску алијансу. Како сматра Б.Цирдја, управо се тиме објашњава одбијање Кишињова да  потпише „Меморандум Козака“ 2003. године и предлог који је потом уследио од стране председника Румуније Трајана Бесескуа о стварању конфедереције са Молдавијом ради заједеничког уласка у Европску унију.  Године 2006.  НАТО је  успео да приволи руководство Молдавије на потписивање индивидуалног плана партнерства, о  одржаваљу заједничких војних маневара  против „условног непријатеља“, активно учешће у блоку  ГУАМ, чији је циљ био изолација Руске Федерације по јужном периметру уз њено одсецање од поморских комуникација и транспортних коридора нафте и гаса. У одговор на те потезе Русија је  повећала цене гаса и увела забрану увоза вина из Молдавије. Покушаји ПКРМ да зауставе односе са Москвом 2007 - 2009. године довели су до жестоке реакције Запада и Румуније.
 

Према резултатима парламентарних избора 29. јула 2009. године  проруски расположена ПКРМ остала је без власти и повукла се у опозицију. По мишљењу Б.Цирдје,  један од основних узрока слабљења комуниста и активизације прозападних политичких снага у републици биле су, заправо, мартовске декларације, које су потписали Д.Медведев, В.Вороњин и И.Смирнов, а које су гласиле да ће руска војска остати до сређивања конфликта. Запад је сматрао да то противуречи Истамбулским споразумима ОЕБС из 1999. године.
 

У Молдавији је  скрпљена „Алијанса за европску интеграцију“ (АЕИ), која је укључивала прорумунске Либерално-демократску и Либералну партију Молдавије, центристичку Алијансу „Наша Молдавија“ и умерено-проруску Демократску партију Молдавије. При таквом односу снага Букурешт је добио могућност да активно утиче на политику Молдавије, остварујући делимично спољно управљање том земљом. Како апострофира Б.Цирдја, Румунија је почела процес латентне интеграције Молдавије у свој културни и економски простор са аспирацијама на аншлус у наредних 20-25. година. Почетком децембра 2010. године румунски председник Трајан Бесеску је то и отворено саопштио.
 

Први владини напади АЕИ били су укидање забране двојног држављанства у вишим органима власти, потписивање споразума о пограничном трафику са Руминијом (без закључивања Уговора о граници и Темељног споразума, што је Букурешт избегавао), уклањање бодљикаве жице на реци Прут, отварање два румунска конзулата у градовима Бељци и Кагул. За једну годину у Молдавији се појавило низ румунских  медија: ТВР-1, Публика ТВ, Журнал ТВ, листови Адеверул, Евениментул еилеј. Министарство просвете се изборило за отварање филијале румунског  Галацког универзитета у Кагули, а такође је добило неколико хиљада места за молдавске студенте у Високошколским установама Румуније.  Румунски консултанти појавили су се у свим министарствима владе. Саветник председника постао је Дан Дунгачиу, сарадник румунског МИП, близак румунским специјалним службама. Већина министара и депутата из АЕИ су странци (са румунским држављанством).
 

У току године између различитих ресора Молдавије и Румуније потписано је низ докумената, у неким случајевима тајних,  којима се појачава зависност Кишињова од Букурешта. Ради се о споразумима између Националне банке Молдавије и Румуније, молдавских карабинијера и румунске жандармерије, молдавском Службом за информисање и безбедност и румунских специјалних служби.  13.  септембра 2010. године  молдавска јавност сазнала је  да  се Република Молдавија и Румунија припремају да закључе међудржавни Споразум о војној сарадњи, који подразумева одржавање заједничких маневара, размену тајних информација у области планирања одбране и узајамно коришћење полигона. Пети члан тог Споразума подразумева стварање мешовите румунско-молдавске војне комисије на челу са министрима одбране. Имајући у виду да је раније Молдавија изводила војне маневре са НАТО у  оквирима индивидуалног плана партнерства, а почетком 2010. године Румунија предложила да на својој територији инсталира амерички систем ПРО, постоје све основе за претпоставку да  је војна сарадња две земље усмерена против источних суседа (иако је, према Уставу, Молдавија неутрална држава и неће се придружити било каквој војној алијанси).
 

Како истиче Б.Цирдја истовремено са војним савезом под румунским руководством су се почели формирати заједнички органи власти Молдавије и Румуније. У априлу 2010. године вршилац дужности председника Републике Молдавије Михај Гимпу је са румунским председником Трајаном Бесескуом потписао Декларацију о стратешкој сарадњи у области европских интеграција. Тим документом Букурешт покушава да замени Темељни политички споразум. У суштини, потписани документ признаје Румунији улогу „адвоката“ Молдавије по питањима њеног пријема у ЕУ и фиксира односе субординације „млађег“ Кишињова у односу на „старији“ Букурешт. 15. марта 2010. године у Кишињову је одржан церемонилај отварања Парламентарног бироа румунског сенатора, вице-председника комисије за спољну политику Виорела Бадја. Другим речима, у Молдавији су почели званично функционисати румунски органи. 15. јула 2010. године  појавиула се информација о томе,  да је Молдавија омогућила Румунији слободан доступ националној бази података Државног регистра становништва. У децембру 2010. године Румунија је  добила право да у име Прехрамбене и пољопривредне организације ОУН изврши попис пољопривредног инвентара земље. У јануару 2011. године планорано је  заједничко заседање владе Молдавије и Румуније о питањима европске интеграције.
 

Апогеј свих „унионистичких“ акција свакако је изјава Румунског центра за европске политике, дата крајем децембра 2010. године о томе, да  Румунија треба да отвори „специјални биро“, који ће координирати полиитку Букурешта према Молдавији. Центар предлаже влади да  води агресивнију идеолошку политику на молдавском правцу, да подржава румунске медије и културне центре у Молдавији, да  покрене раније блокиране пројекте за развој инфраструктуре и сфере енергетике.

Књига Богдана Цирдје представља убедљиву потврду, да Република Молдавија преживљава тешка времена. Истовремено, она нипошто није „неодржива држава“. Пре би смо рекли да је то „слаба држава“ са ограниченим суверенитетом и неефикасно функционишућом влашћу. Тојест,  наде у препород молдавске државности још нису изгубљене.