О малолетничком правосуђу, педофилији и... деградацији Европљана

Чудне ствари дешавају се данас у  разним цивилизованим земљама... Ето, пре неколико година окупила се Комисија за етику Савета Европе, продискутовала, одвагнула све околности и одлучила: нема ничег чему се може замерити  ИТ (информатичко-технолошкој) модификацији људског тела (1).  Другим речима, у потпуности је одобрила  - „етички“ -  коришћење људског тела као  биоконструктора и његову  прераду у киборг-уређај. Или, догодило се сасвим недавно: Савет Европе изнео је на разматрање предлог о рационалној утилизацији покојника. Као, екологију треба чувати, а најрационалније је мртвог човека  растопити у соли и сручити у канализацију (2) или, на пример,  прибећи још економичнијем поступку - претворити га у компост и ђубриво и  употребити за узгајање цвећа (3).
 

Етика на ивици безумља... А није ли безумно, вођени на улару „напредних“ бораца за равноправност полова на читавој европској територији, правно укинути појмове „мајка“ и „отац“, заменивши их неутралним појмом „родитељ“ и фактички  поставити питање о тоталном укидању института породице (4)? Иако се лобисти те законске одредбе позивају на  све већи утицај феминистичких покрета и на борбу за  „равноправност“ жена које, наравно, сада већ  за разлику од својих мужева – „отаца“, не могу бити  просто „матере“, јер  се самим тим „сексистички“ деградирају (5), али само тај један разлог очигледно није довољан за поимање  зашто је  слична промена у законодавству и папирологији постало толико неодложно актуелна.
 

Исто се тако не може објаснити тоталитарна пракса антиродитељског терора, свудприсутно и проширено малолетничко правосуђе искључиво само једном једином тежњом  „најхуманијих  дека и тета“ да „заштите исконска права деце од суровости одраслих“.
 

Нико не оспорава очигледност тога, да је свет суров, да је држава најчешће неправична, да је друштво каткада индиферентно према судбинама својих чланова,  да  су људи уопште, па и родитељи између осталог, превише строги и недовољно добри.  И што је човек мање радно способан, што је више незаштићен и завистан од околине која га окружује, њему је у већој мери потребан механизам социјалне заштите. У првом реду се то односи на старце и децу. Ако  разматрамо малолетничко правосуђе у логици  (у каквој је оно и настало у САД пре једног столеће), онда никаквих принципијелних  замерки против истог нема, нити може бити. А узгред, и у СССР  је почетком XX века постојала пракса посебног, хуманијег правосуђа када су у питању деца и каснија брига државе о њима. Довољно је сетити се  хрестоматично чувене „Републике ШКИД“ и читаве плејаде педагога-преваспитача“, почев од А.С. Макаренка.
 

Међутим, фокус се састоји у томе, што дато оправдање неопходности појављивања и ширења малолетничког правосуђа у друштву, макар оно декларативно бранило принципе хуманости, нема ничег заједничког са његовом реализацијом у европским државама, укључујући земље Источне Европе и  Русију. Позвано да „заштити децу од зла“ оно  се на делу  оваплотило у развијени систем њиховог отимања од родитеља под најчудноватијиим изговорима  и касније интернирање, умножавајући у друштву страх, разједињеност, личну неодговорност (атомизацију људи и распад социјалних структура).
 

Тако је, према извештају Генералног инспектора за социјална питања Пјера Навеса и Генералног инспектора правног оделења Бруна Катала о стању ствари  у  судовима за малолетинке и социјалним службама, о раздвајању деце од родитеља, у Француској до 2000. године  од родитеља одузето 2 милиона деце, од чега  половина њих правно неосновано (6). У Немачкој се годишње од  породица одузима реда 28 хиљада деце и тинејџера (7), у  маленој петомилионској Финској – 11 хиљада (8).  Пуне су горчине речи норвешке књижевнице Елин Бродин, која  у чланку под насловом „Држава влада децом“ конастатује: Хтели би смо да појаснимо,  зашто  раднички органи социјалног старања,  као зааклетву, понављају једну те исту фразу:  „Деца не припадају својим родитељима“.   И ту су они апсолутно у праву,  зато што управо држава влада децом“ (9).
 

При том постоји специфика такве малолетничке државне владавине.
 

Као прво,  објекти „бриге и старања“ државних служби за заштиту деце искључиво су успешне и у целини законопослушне породице средњег сталежа,  углавном европског, а нарочито словенског порекла, у време док су  заиста најчешће мигранти са више деце из Азије и Африке ти који  крше норме традиционалног европског морала. (А тих миграната у Европи има све више и више,  тако да се Немци, Французи итд, постепено претварају у националне мањине, и нису  интересантни за државне чиновнике (6).
 

Друго, сарадници службе за питања заштите деце преоптерећени су радом и затрпани папирологијом. Осим тога, они су веома лоше образовани – обично су завршили четири семестра социјалне педагогије.  При том су они дужни  да  буду  истовремено  полицајци, психолози и социјални радници. И зато не чуди што се редовно доносе погрешне одлуке. Прва и најчешће једина њихова реакција јесте:  одузети дете и случај је тиме затворен... Проблем се своди на то,  шта ако се у односу на неку породицу једном појавила сумња, онда се служба  чврсто „залепи“ за ту породицу и  не пушта је док не оствари намеру. Сем тога, у многим случајевима почиње да игра улогу лична мржња. Чиновници желе „да казне“ ненаговорљиве родитеље, који према њима нису испољили довољно поштовања или им рекли нешто  попут: „ми сами боље знамо како да васпитавамо дете“ (7).
 

И треће, при том стварне проблеме деце, укључујући насиље од стране педофила, сурово  опхођење све до убиства, службе малолетничког правосуђа не решавају,  већ свој терор окрећу искључиво  против родитеља и института породице, у крајњем резултату – против саме деце (најчешће одузимајући последњу од оних који их воле и предајући у руке будућим џелатима) (види 7, 10, 11). Дозволићете, такво стање понајбоље илуструје случај из немачког града Вормса, где су 1993. године службе  малолетничког правосуђа на „вешт“ начин разоткриле читаву „мрежу педофила“, која се састојала од 27 родитеља, а такође дека и бака. Само по себи се разуме да је петнаесторо „деце-жртава“ сместа  упућено на смештај  у „Врапче гнездо“, а њихови осумњичени рођаци – у затвор.  За четири године процеса већина оптужених је изгубила посао, породице се распале, мужеви се развели од супруга које су остале на слободи, а неки чак и помрли. 1997. године  сви су они ослобођени у суду због „потпуног непостојања прекршаја“ и цела ствар је  затворена уз закључак да су „изјаве деце биле погрешно интерпретиране“. Трагизам ситуације састоји се у томе,  што је једини прави педофил у целој тој причи разобличен уз необориве доказе 2007. године, и да је он био управо директор дечјег прихватилишта, у које су слата деца, који је успео да их за време истраге  разврати и усмери против својих невиних родитеља.
 

Природно да нико од чиновника, који су осакатили судбину неколико десетина људи, није био кажњен. Као уосталом и у низу других случјева, који су се у ствари  показали као преступи против деце, и који су довели до  озбиљних психичких и  физичких траума, па чак и смрти (види 7, 10, 11). Разлог је једноставан: конвејер малолетничког правосуђа, оградивши се системом формалних обележја,  које омогућавају да се одузимају деца од породица, управо  се тиме и баве, користећи   сваки  прекршај који има одјека у јавности, за своју наредну активизацију.
 

С обзиром да се тај тумор рака сам по себи и незнано зашто у друштву не може појавити, да би смо схватили његове изворе пробаћемо да оценимо оне последице које настају у разултату систематичне примене метода малолетничког правосуђа европског типа и мера које га прате.  Дакле, уместо рашавања проблема „девијантног“ понашања деце и тинејџера путем њиховог васпитавања и развоја уз помоћ спацијално обучених педагога и по нестандардним методикама, а такође  путем обраћања пажње одговарајућих органа на уклањање социјалних узрока дечјег и тинејџерског асоцијалног понашања, створени систем наступа у улози казненог органа, усамереног против института породице.
 

У томе руку под руку са малолетничким правосуђем иде и горе поменута законодавна иницијатива о искорењивању појмова „мајке“ и „оца“ и утувљивана у главе мисао о штетности биолошког родитељства и посебни дезоријентациони тип образовања. Његов пример је, поред осталог, Болоњски систем, где  настава није  утемељена на  формирању системског лика света и на акумулирању навика коришћења стечених знања,  већ на  моћној бујици информативног бума, од кога је већи део неркористан и чак штетан,  јер не одговареа  узрасту по ефикасности, осмишљености, досегнутом степену одговорности (ради се пре свега о раном и претереном сексуалном просвећивању, некомпетентним психотренинзима, учењу права без објашњења њихове узајамне везе са обавезама).
 

О томе, да сличан прилаз води у разарање личности, сведоче искуства, на пример, француског председника Н.Саркозија, који замало да буде погођен флашом по глави за време посете једној таквој „малолетничко заштићеној“ средњој школи (12). Упоредо с тиме,  покушај да се ескивира кварни  утицај „заштитника детињства“ бременит је  веома суровим казненим мерама како за родитеље, тако и за само дете, које могу одузети и уз сагласност породице упутити чак у псијијатријску болницу. (13). 
 

Циљ малолетничког правосуђа у Европи у односу на строседелачке Европљане  сагледава се сасвим јасно -  да се обезбеди кретање друштва у правцу рушења института породице и личности. Зашто то неком може затребати?  Могући су различити одговори:  од усмереног удара на европску културу, у чијој основи, уз  сваколики данашњи тријумф релативизма, лежи хришћански систем моралних врдности, до атака на саму природу човека, кога срозавају до  стања киборга – полуживотиње (одлука европске комисије за етику нипошто није на пустом месту) и намењују му уско функционалну улогу роба у „новом светском поретку“.
 

Ово последње уопште не изгледа толико фантастичним ако се сетимо да управо моралност (тојст, формирање мотивације поступака изван инстинктивних биолошких потреба и правила понашања масе) разликује  људко биће од животиње.  Ако одузмете тај квалитет – онда ће тамо где је управо стајао човек, остати мање-више  припитомљена звер. Или роб, који није способан, како су сматрали древни Грци, да умре за своју слободу (14), али је  зато послушан и  спреман да изврши и најбезумнији захтев свога газде.

____________________________________________
[1] https://www.cnews.ru/newtop/index.shtml?2005/03/21/176043; https://europa.eu.int/comm/european group ethics; «The ethical aspects of ICT implants in the human body», Proceedings of the Roundtable Debate, Amsterdam, 21 December 2004, Secretariat of the EGE European Group on Ethics in Science and New Technologies to the European Commission, Luxembourg: Office for Official Publications of the European Communities, 2005, ISBN 92-894-9035-7
[2] https://www.newsru.com/world/07jul2010/prah.html
[3] https://www.newsru.com/religy/08jul2010/telo.html
[4] https://rons.ru/evropa-family.htm
[5] https://www.newsru.com/world/03sep2010/ism.html, со ссылкой на Die Welt.
[6] https://juvenaljustice.ru/index.php/yuvenalnaya-yusticiya-o-proekte
[7] https://www.expert.ru/printissues/expert/2008/50/u_nih_est_formulyary/
[8] https://www.juvenaljustice.ru/index.php/news/183-gubernatoryprokuratura
[9] https://www.juvenaljustice.ru/index.php/statji-yuvenalnaya-yusticiya/181-gosudarstvovladeetdetmi
[10] https://obozrevatel.com/news/2010/5/31/369578.htm
[11] https://www.pravoslavie.ru/guest/4787.htm
[12] https://www.newsru.com/world/25may2010/sarkozy.html
[13] https://gestern.nordbayern.de/artikel.asp?art=589240&kat=19
[14] Једно од античких одређења слободног човека.  Упореди са речима Д.Ибарури: „Боље је умрети стојећи, наго живети на коленима“.
 

Константин Гордејев,