Споразум СТАРТ-3: како је било и шта ће бити

Нови руско-амерички Споразум о смањењу стратешког офанзивног наоружања ратификован је са обе стране океана. Сада потписане документе размењују председници Русије и САД, и споразум ће наступити на снагу. Укупно на његову припрему отишло је мање од две године – прилично кратак рок за споразум таквог нивоа.
 

Одлука о почетку преговора о изради новог Споразума о стратешком наоружању била је донета на састанку председника Русије и САД у Лондону 1. априла 2009. године. На неутралној територији у Женеви руска и америчка делегација организовале су око десетак састанка, брижљиво бирајући сваку тачку документа. Дмитриј Медведев и Барак Обама лично су контролисали ток преговора, периодично су разговарали телефоном, а понекад су се и директно укључивали у решавање најсложенијих питања.
 

Тако су 8. априла 2010. године после годину дана напетог рада председници потписали у Прагу Споразум СТАРТ-3. Лидери две земље сагласисли су се да утврђивање документа у парламентима, ради повећања нивоа поверења, треба да се дешава синхроно. Администрација Обаме дала је Споразум на разматрање сенату 13. маја. 28. маја са сличним питањем руским законодавцима обратио се Медведев.
 

Ја сам изнео на ратификацију споразум са САД о ограничењу стратешког офанзивног наоружања. Замолио бих државну думу и Савет Федерације пажљиво да се однесе према том документу и да реализује оно о чему сам говорио за време састанка са председником САД – синхрону ратификацију. Не раније и не касније. Зато што је споразум резултат заједничке делатности, спој политичких напора и воље. И треба учинити тако да он прође парламенте практично истовремено. Тада ћемо постићи најбоље поверење. У историји наше земље, тачније СССР, било је случајева када су нас у том смислу обмањивали. Више то не можемо да трпимо.
 

Руски посланици су у кратком року одржали дискусију о тексту споразума и одредили да ће гласати за његову ратификацију. А америчке колеге су решиле да искористе ово питање у циљу подизања свог политичког рејтинга. На крају се разматрање отегло, и само захваљујући жестоком притиску Обаме и његовог тима сенатори су ратификовали споразум неколико дана пре Нове године.
 

Према документу за 7 година Русија и САД не треба да имају више од 700 јединица постављених интерконтиненталних балистичких ракета, балистичких ракета на подморницама и тешким бомбардерима и 1550 бојевих пуњења на њима, као и 700 постављених и непостављених лансирних уређаја. Фактички наоружање ће морати да смањују само Американци, па и то не много. Русија не стиже до тог прага. Важност споразума се и састоји у томе да он омогућава земљама да достигну равнотежу и чини немогућим трку у наоружавању.
 

Приликом извршења споразума у току 10 година, а можда и 15 (СТАРТ-3 предвиђа могућност продужетка на 5 година) питање о стратешким офанзивним арсеналима Русије и САД затворено је. Али затим се поставља питање о смањењу нестратешког нуклеарног наоружања, истиче експерт ИМЕМО РАН, генерал-мајор Владимир Дворкин.

Овде је проблем много већи него приликом склапања споразума о стратешком наоружању, зато што нестратешко нуклеарно наоружање има носаче двоструке намене. Немогуће је бројати их тако као што могу да се броје стратешки носачи. Места лоцирања су многобројна и немају сталних тачака. Остаје само да се рачунају нуклеарна пуњења у суштини. А то неће допустити сада ни Русија, ни САД.
 

И, наравно, важна тема даљих преговора ће бити питање заједничке ПРО. Прелиминарни путеви означени су у Лисабону. Постоји схватање заједничких циљева. Да ли ће стране имати довољно политичке воље ка и овде нађу компромис, показаће време.