Путују, путују Тираном наши козаци

Тежња албанских лидера ка апсолутној власти, њихове кланске трзавице и великоалбанске тежње са узнемиравајућом редовнoшћу анулирале су чак и добре намере европских престоница. А после првог светског рата питања власти у Албанији већ отворено је решавао спољни фактор – између осталог и руски. Тему наставља наш коментатор, Петер Искендеров.

Пошто је у јануару заседање Парламентарне скупштине СЕ оштро осудило злочине ОВК, многима се учинило да је политичка звезда бившег руководиоца ОВК, а сада актуeлног косовског премијера Хашима Тачија угасла. Ипак албански политичари поседују невиђену резерву неуништивости, чак за балканска мерила. Тачни не само да је сачувао дужност шефа кабинета у његовом новом саставу, већ се и договорио са најбогатијим човеком Косова, милијардером Паколијем, фигуром не мање скандалозном од самог Тачија. Швајцарско тужилаштво отворено назива директора грађевинске компаније Мабетекс са седиштем у овој тихој алпској републици учесником ммилионских афера у земљама ЗНД, између осталог у Русији и Казахстану. Ипак за саме Албанце на Косову управо широка популарност Паколија и његове ништа мање широке међународне везе представљају несумњиви плус. Тамо су навикли да рачунају на спољни фактор, и многи аналитичари у Приштини већ постављају питање – неће ли специфичне везе Паколија у руским политичким и финансијским круговима лобирати признање независности Косова од стране Русије?

Ипак неуништивост Тачија и Паколија је само врх оног леденог брега који се обично назива „албански фактор“ на Балкану. Још почетком 20. века Европа је морала да се озбиљно позабави албанским проблемима. Саветовање амбасадора великих сила у Лондону 1912-1913. године и Међународна контролна комисија у Албанији формирана тада уложили су велике напоре да бар некако уреде ову земљу. Ипак тежња албанских лидера ка апсолутној власти, њихове кланске противречности и великоалбанске тежње са узнемиравајућом редовношћу анулирале су чак и добре намере европских престоница. А после првог светског рата питања власти у Албанији већ отворено је решавао спољни фактор – између осталог и руски. Пошто је 1924. године у земљи на власт дошла левичарска влада православног свештеника Фана Стилиана Нолија, европљани су одмах видели у томе појаву чувене „светске револуције“ и потрудили су се да ликвидирају њено балканско жариште. Активно су им помагали и руски козаци, који су после Октобарске револуције у Русији прешли на Балкан. Најпзнатији је боравак армије царског генерала Врангела у Југославији. Ипак о одлучујућој улози козака у свргавању владе Фана Нолија у Албанији и повратку власти муслиманског управитеља Ахмета Зогуа зна се мање. Они који желе, могу да се упознају са догађајима који су широко одјекнули на Интернету, у истраживању Сергеја Балмасова Козаци у Албанији https://forum.kazakia.info/viewtopic.php?f=5&t=980

И још више од тога. У последњим деценијама Албанија је преживела неколико таласа фактичког мешања споља – окупацију фашистичке Италије, тесно пријатељство и каснији бучни разлаз са Југославијом, СССР, Кином. А када су 1997. године у земљи избили масовни нереди због социјално-економске кризе, Албанија је постала полигон за увежбавање најразличитијих геополитичких стратегија и модела.

Прве базе ОВК појавиле су се управо у Северној Албанији, у завичају премијера земље Салија Берише, исто тако неуништиве персоне, као што су Тачи и Паколи. Сви они су фигуре колико скандалозне, исто толико и са подршком одређених међународних стурктура. Пратити догађаје у Албанији, на Косову као и у дригим регионима Балкана насељеним Албанцима све је занимљивије. Али ту на памет пада светогрдна помисао: каква би била Албанија сада, да није било свргавања православног свештеника Фана Стилиана Нолија? Историја, као што је познато, не уме да одговори на питање шта би било кад би било.