Илузорне шансе другог Бретон-Вудса

Француска револуција, други Бретон-Вудс (градић у САД-у где је на конференцији разрађен међународни систем организације новчаних односа и трговинских обрачуна 22. јула 1944. године) – то су наслови у европским издањима. Сензацију је огласила министар финансија Француске Кристин Лагард, која је објавила о плану преуређивања глобалног финансијског система. Како Француузи желе да прекроје постојећи систем међународних финансијских односа? Коментар посматрача Сергеја Гука.

Планови су заиста наполеоновски. Повећати регулисање светског финансијског система и банака.  Свршити са вишемилијардним шпекулацијама намирницама и корисним рудама. Оквири валутних колебања бар делимично морају да одређују државе. То значи да не потражња и понуда, већ владе ће одређивати котирање на међународним девизним тржиштима. Циљ: заштита  светске трговине, као и економије сиромашних земаља од шоковских девизних потреса.  Треба да глобална економија буде вакцинисана од рецидива кризе. Све је то дивно, али истовремено и илузорно. Ко ће оставривати реорганизацију? На каквој основи – законодавно обавезној или добровољној? Ко ће контролисати? Може ли да се постигне слога у оквиру двадесеторице? Ако је она могућа, како се може убедити остали свет да живи према новим правилима?

Пред микрофоном је руководилац Центра финансијско-банкарских истраживања Института економије РАН Вјачеслав Сенчагов.

Постоји дисбаланс између обима финасијских инструмената и обима трговине, индустријске производње, пољопривредне производње итд. Природа дисбаланса се састоји у томе што шпекулативна начела на финансијским тржиштима играју првостепену улогу. Зато, мислим, могуће је у принципу да се говори о регулисању девизног курса. Међутим, ради тога је потребно имати другу информативно-аналитичку базу. Морају постојати организације које би могле да реализују ту идеју. ЕУ, у принципу, разрађује директиве, рецимо, буџетског регулисања. Свакако, девизни курсеви су много тањи инструмент. Ту се може говорити о неким оквирима, али је питање – шта да се ради у случају кршења тих оквира? Ко ће одлучивати? Како ће бити  осигурано испуњавање тог решења?

Управо такве диспропорције – оне данас нису само између обима дериватива, обима  светске трговине,  продрли су у сферу производње. Постоји ли заиста мањак намирница? Постоји ли хиперпроизводња у вађењу нафте и гаса? Не постоје светски биланси којима може да се верује. Зато директивни органи као у ЕУ  могли би да подесе систем информација према наведеним питањима. То је полазна тачка, мислим. Потребно је у самој реалној економији обезбедити бољу избалансираност. Ту је корен решења таквог проблема:  у новом квалитету макрорегулисања.

Потребан је биланс новог схватања светске архитектонике. Светска архитектоника то нису само инструменти, то су реални процеси у самој економији. У обиму намирница, узимању у обзир радних ресурса да не дође до еколошког преоптерећења, напетости. У томе је реалан проблем.

Крупни европски  економски ауторитети за сада ћуте: судећи по свему, проучавају француску иницијативу. Њихови мање познати коллеге обазриво сахрањују револуционарну идеју. Проричу да Париз неће добити подршку двадесеторице. Изгледа да ће тако и бити.  Немачки публициста Клаус Хулвершајт се сећа да је крајем 1990-их година ондашњи министар финансија СРН Оскар Лафонтен се обратио сличним идејама САД-у.  Није био прихваћен.  Протеклих година кардиналне промене у америчкој буџетско-финансијској политици нису примећене.