Хаг одиграо на „хрватску карту“

Четрдесет две године затвора за двојицу због удруженог злочиначког подухвата. Такву пресуду је изрекао у петак, 15. априла Хашки трибунал за бившу Југославију. Судило се тројици хрватским генералима – Анти Готовини, Младену Маркачу и Ивану Чермаку. Трећег оптуженог суд је ослободио.

Генерал Готовина добио је 24 године затвора. Маркач 18 година. Оптужили су их за злочине против Срба 1995. године за време операције Олуја. Тада је хрватска армија поразила Републику Српску Крајину, неколико хиљада Срба је погинуло, стотине хиљада је пребегло и истерано у суседне земље. Између осталог, Готовина је командовао Сплитским војним округом, и по подацима Хашког трибунала био је лично умешан у погибију најмање 150 крајишких Срба. Тако да је исход процеса био сасвим очекиван, истакао је у интервјуу за Глас Русије Експерт Института за религију и политику Георгиј Енгелгард.

Ничег неочекиваног у томе није било. Ови људи су командовали хрватским трупама када је "очишћена" Република Србска Крајина. Друга је ствар што је то изазвало тако огромно незадовољство у Хрватској, где ове људе сматрају националним херојима, спасиоцима отаџбине.

Заиста, у подршку генерала иступило је на хиљаде хрватских ветерана балканског рата. И то без обзира на то што је ЕУ унапред упозорила Хрвате да претерана реакција на пресуду може да се одрази на завршни стадијум преговора о ступању Хрватске у ЕУ.

Били су за тако сурову пресуду и други разлози. Случај хрватских генерала је из оне серије истрага у којима је трибунал, без обзира на своју тенденциозност, просто био дужан да донесе оптужујућу пресуду. Превише велики одјек случај је добио још у стадијуму хапшења генерала Готовине, који је очигледно имао прећутну подршку тадашњих хрватских власти. Треба напоменути да је ЕУ почела да разматра пријаву Хрватске за ступање у ЕУ почетком 2000-их. Прелиминарни сценарио је предвиђао могућност пријема заједно са Бугарском и Румунијом 2007. године. Ипак тај рок је био испоштован само за Софију и Букурешт. Одлучујућим је био реферат који је поднела у марту 2005. тадашњи Главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте. Она је констатовала нежељу Загреба да сарађује са трибуналом и самим тим блокирала је почетак преговора ЕУ и Хрватске. При чему је дел Понте оптужила за помоћ одбеглом генералу не само владу, већ и руководство хрватске католичке цркве, чак и Ватикан.

Ситауција око генерала Готовине заиста је била јединствена. Ради се о томе што Хрватска, за разлику од других република бивше Југославије, догађаје 1991-95. квалификује као одбрамбени и ослободилачки домовински рат. Значи и операција против Репунлике Српске Крајине разматрала се као борба против српске агресије за обнову територијалног интегритета, а суђење генералима као суђење хрватској независности. Ипак у децембру 2005. године Анте Готовина је био ухапшен. Осуда генерала је постала ствар принципа не само за Хашки трибунал, већ и за ЕУ, која намерава да одобри пријем Хрватске тек после коначног затварања датог судског досијеа. Одатле и јасно упозорење Хрватима о недопустивости манифестација у подршку Анти Готовини.

Актуелна пресуда има неколико циљева. Као прво, трибунал је решио да коригује сопствени негативни имиџ као институције која прогања углавном Србе. Као друго, ЕУ жели да да адут унутарполитичким снагама у Србији које обично називају прозападним (сада ће радикалној спрској опозицији бити теже да окупља људе под паролом осуде Хага). Осим тога, коначно се укида, макар и путем болним за многе Хрвате – последњи раздражујући фактор у односима Загреба не само са Бриселом, већ и са Београдом. Председници Србије и Хрватске Борис Тадић и Иво Јосиповић више пута су изјављивали да је неопходно окренути трагичну страницу билатералних односа. Тако да је актуална пресуда Хашког трибунала ретки пример када ова органиазција заиста доприноси помирењу балканских народа на основу историјске правде.