Марко Јакшић: Зашто не вратимо прво 220 хиљада Срба на ове просторе? Па да се онда боримо да сви заједнички лепо живимо!

Са тачке гледишта географије Београд од Косова дели неколико стотина километара, са тачке гледишта политике много више. И не ради се само о самопроглашеној независности, већ о томе што се многим Србима чини да се престоничке власти на делу не брину тако прељежно у судбини покрајине, ма колико о томе причали са међународних трибина. Покушали смо да ситуацију размотримо са једним од лидера косовских Срба на северу покрајине Марком Јакшићем.

Господине Јакшић, посматрајући свакодневни живот косовских Срба, може се помислити да се ситауција у покрајини постепено побољшава.

Шта је побољшање? Ако је побољшање то, што се прави независна држава, т.ј. да има мање отпора прављења независне државе, то сте у праву. Са друге стране, кад је у питању само стање овде, у малом простору, то је само привид. Ми смо пре неколико дана имали случај да Албанци са своје стране заједно са представницима USAID  покушавају да праве Албанцима кућe овде, на северу Косова. Па су онда Срби изашли горе на лицe места и све je било на ивици сукоба.   И овде је, знате, све варљиво. Једног тренутка је лепо, видите, све нормално, да би оно негде после само сат времена избили  сукоби  и нереди. Зашто они избијају?  Због тога што Албанци са јужног дела хоће да освајају овај северни део града. 

Срби са Севера Косова познати су по својој непопустљивости – то је очигледно по томе колико „активно“ они учествују у свим акцијама које иницира Приштина. Ви нисте учествовали у попису становништва у покрајини, зар не?

Они нису учествовали ни ту, нису учествовали ни на такозваним парламентарним изборима. Нажалост Срби јужније  од Ибра   учествовали су по директиви институција Београда. Београд је довођењем ЕУЛЕКС-а фактички прихватио Ахтисаријев план. По Ахтисаријевом плану у поглављу десет пише пре свега да је ЕУЛЕКС задужен за инсталирање независне државе Косова. А у поглављу   једанаест пише да је НАТО пакт задужен да штити, брани и чува независну државу Косово. Ја могу да причам да сам тада био члан преговарачког тима Београда. И ми смо на тим преговорима одбили тај Ахтисаријев план. Дефинитивно смо одбили. Нажалост, негде пре две године је председник Србије фактички довођењем ЕУЛЕКСА прихватио тај план.

А преговори који се сада воде између Београда и Приштине уз помоћ ЕУ, да ли ће они помоћи решавању насушних проблема србског становништва у покрајини?

Оно што је битно јесте да ови преговори нису потребни Србима и Србији. Ови преговори су потребни пре свега албанској страни. Економска ситуација код њих је катастрофална. Радијус кретања им је  јако мали. Албанци живе као у једном гету. Међутим, Београд је пристао на такозване техничке преговоре, а не на статусне. Једини преговори, који одговарају Србима и србској страни, јесу пре свега статусни преговори. Шта значи статусни преговори? Значи да утврдимо статус Косова у оквиру државе Србије.

Али питања која се разматрају у Бриселу – узмимо, на пример, регистрације на аутомобилима – на први поглед прилично су безазлена са тачке гледишта државности, зар не?

Регистарске таблице су одраз државности. Судије су одраз државности.  То нису свакодневна и обична питања. То су државна питања. Није  свеједно да ли ће Београда признати Албанцима њихове регистарске таблице, јер онда признаје и њихову државу. Албанцима је битно да им Београд све то призна.  Неко ће да вам каже: па и Срби имају проблема са струјом и са мобилном телефонијом. Срби имају проблем захваљујући Београду,  јер Београд их не брани довољно. О чему се ради?   Срби су се прошле године борили на неки начин да имају своју посебну агенцију, којој ће да плаћају струју. А не самопроглашеном парадржавном албанском предузећу. Да ли Београд то може да чини?    Може. Јер се напор струје на Косову држи захваљујући Београду. Шта су Албанци урадили?    Албанци су кренули да искључују Србима струју. Срби су демонстрирали па су добили батине од албанске полиције. Београд их није заштитио. Било је довољно да оног тренутка, када Албанци искључе Србима струју, да Београд искључи струју и Приштини. Иста је ствар по питању телефоније. Целе прошле године су Албанци скидали такозване базне станице мобилних телефонија овде, по целом Косову. Београд је то могао да спречи, јер целокупан телефонски саобраћај Косова из Приштине иде преко Ниша. Могао би овог момента да им  искључи везу у Нишу.

Београд не брани у довољној и јакој мери своју позицију на Косову. Он то неће да призна и свима ће да прича да се он бори против независног Косова. Али он то не може  методама, забога, као што и Милошевић. Од Београда се  не очекује да он сада   ратује. Јел и да хоће, нема чиме. Али може да ове ствари спречава. Зашто не вратимо прво 220 хиљада Срба на ове просторе?   Па да се онда  боримо да сви заједнички лепо живимо. Шта то значи?    Отерали смо 220 хиљада Срба, они не могу да се врате. Ми смо мање од једне трећине народа на овом простору. Е сад, ми  ћемо као да се боримо  са њима  да направимо бољи живот!

Ако по вама Београд недовољно чини за заштиту Косова, како онда видите подршку Русије у тој „површној“ борби?

Београд мора да покаже да се стварно бори за ове просторе да би имао апсолутну подршку Русије. И од Руса ми и не можемо да чекамо више. Руси су фактички били спремни да ставе вето у Савету Безбедности по питању признавања независног Косова. Да су Амери знали да Руси неће да ставе вето, данас би Косово била независна држава. Са руске стране то је довољно. А ми и сами морамо да покажемо више од тога. Зато сам ја имао прилике више пута да чујем од великог броја руских представника, кад кажу „ми не можемо бити већи Срби од вас“. Мислим да је то суштина сада.

А шта ви мислите о својеврсној формули која се постепено намеће Београду од стране Европе – Косово у замену за чланство у ЕУ?

Негде за годину дана биће сто година, како је Косово и Метохија у саставу државе Србије. Само поставља се питање да Београд треба да жртвуje ту територију да би ушао у  неку имагинарну организацију. Мислим да се ниједна држава тако нечега не одриче. Ми смо имали прилике  по питању Русије баш да посматрамо, како се Русија држи поводом Курилских острва, коју су много мање значајна у сваком смислу за Русију у односу на Косово. И то је питање, како се боре за своју територију.  

Али немогуће је стално боравити у том стању неодређености: на колико се година Косово „заглавило“ негде на пола пута између кризног жаришта, аутономије и независне државе?

Морамо да се више ослањамо на све пријатеље у свету, а сем у Русији бољих и ближих пријатеља немамо, и да полако чекамо да сазрије време да се ми вратимо поново. Да ли ће то бити за 5 – 7 -  10 година?   Зашто бисмо ми журили?   Нама се не жури.   Ови преговори  се воде под притиском ЕУ. Јер се њима жури. И сами знате да њихова творевина досада фактички се издржавала тако што су сваке године 600 милиона евра за буџет Косова давале САД, а 600 милиона евра ЕУ. Први пут ове године британска влада, која је у оквиру доделе средстава требала да даје више од 20 милиона фунти, неће да плати. Они више ни сами неће, не желе или не могу да дају. Према томе, из овог разлога ова творевина, т.ј Косово као независна држава, нема будућност.

Одређени ударац на косовску независност нанео је и реферат Дика Мартија о илегалној трговини органима и умешаности актуалне косовске врхушке у тај злочин. Каква су ваша размишљања о томе?

Сви смо ми ту знали шта се дешавало у овим логорима. Постоји још једна ствар коју мало ко зна. Велики део албанског света је нажалост страдао пре свега од руке Хашима Тачија.   То је део албанског света, који је доживео једну такву Голготу.  Они који су поштовали државу Србију били су фактички убијани као животиње.   И добар део органа је извађен и тим Албанцима. Међутим, сетимо се да је Хашим Тачи био амерички фаворит још у Рамбујеу. Сетите се само изјаве Медлен Олбрајт, која каже да је он једини човек, који у њену спаваћу собу  слободно може да уђе.      КФОР је негде пре 2-3 месеца признао да су ти подаци из Жуте Куће о трговини органима били познати албанској страни. За то време је високи представник УН био Бернар Кушнер, када су га прошле године питали о трговини органима, почео да се безобразно смеје, да као од тога нема ништа. То су све докази чињенице да су сви ти злочини, који су рађени, на неки начин били срачунати. Зато је 220 хиљада Срба напустило овај простор. Шта је смисао њиховог напуштања ?   То је организовано планско чишћење у режији НАТО пакта. И данас, видите, са овако малим бројем Срба, колико муке они имају да направе независно Косово. Замислите само ситуацију да још 220 хиљада Срба овде живе, у околини Приштине. Кад би било независно Косово? Никад! Тако да кажем да одлазак 220 хиљада Срба је фактички пројекат, који је организован у главама НАТО пакта и КФОРа.  Да ли ви некога можете да убедите да 50 хиљада војника КФОРа и негде 20 хиљада УНМИК-полицајаца нису могли да заштите Србе?  Да ли су хтели? Не.